GRADIŠKA – Donja Dolina kod Gradiške, nekada urbano mesto sa više od 500 stanovnika, važna tačka na arheološkoj karti BiH zbog sojenica i drugih tragova života tokom praistorije, pretvoreno je u pustaru.
Ovde sada živi nekoliko staračkih porodica koje su menjale imanja u mestima preko Save u susednoj državi ili su ih kupili od Dolinaca nastanjenih u Hrvatskoj te drugim evropskim zemljama.
Rade Tepić sa suprugom Stanom deli sudbinu svojih komšija, žalostan što je ovde život mnogo lošiji nego u Vrbovljanima u opštini Novska.
– Veoma je težak život u ovom selu jer su svi, koji su imali bilo kakvu mogućnost, otišli odavde. Nekoliko nas, naših porodica je zamenilo imanja i sada nemamo gde odavde. Gradiška je udaljena, autobus dolazi povremeno. Ko nema vlastiti prevoz ili neku drugu mogućnost, u velikim je neprilikama – smatra Tepić. Njegove komšije, većinom zagazile u 8. deceniju, čine najveći deo stanovništva.
– Bavimo se poljoprivredom, oremo i kopamo, uzgajamo stoku, ali je to teško, gotovo na izdisaju. Žalosno je selo u kojem je perspektiva na starcima, to je propalo – objašnjava naš sagovornik suštinu života u Dolini, gde je nekada bilo mnogo omladine aktivne na društvenom planu.
Sada je to samo u lepim sećanjima pojedinaca među kojima je Davorka Uzelac. Ona je ovde čuvar lepih uspomena. U gotovo pustom selu, retko se može poneko sresti na putu ili videti pored kuće, na njivi. Njihove priče svode se na isto, veliki žal za pređašnjim načinom života u mestima odakle su doselili i sadašnjim beznađem.
– Mnogo kuća je prazno, porušeno, zapušteno, niko nikoga ne posećuje, svako živi u svojoj ogradi, iza kapije… Svako se sobom pozabavio, nema razgovora, bliskosti, komšijske solidarnosti – pričaju malobrojni stanovnici Doline, zauzeti jesenjim sabiranjem letine.
Stana Tepić, inače poreklom iz Kneževa žali se na život u Dolini.
– Svako zlo nas je pritislo, radimo koliko možemo ali kakav je to posao kojeg vode starci. Ima nas 50, a niko nije mlađi od 70 godina. Samoća je najveći problem, nema naroda… Kada bi bilo više komšija, to bi bilo mnogo bolje – priželjkuje Stana srećnije vreme u Dolini.
Žarko Ličinar je izbrojao 31 kuću u kojoj poneko živi, gde katkad gori vatra. Pretežno su to Slavonci, kaže, koji su menjali ili kupili imanja.
– Ja sam kupio kuću ovde, radim koliko mogu, ali je to skromno i teško. Nekada sam u rodnoj Mlaki živeo dobro, moglo se zaraditi, lepo živeti ali ovde nema ništa – priča Žarko.
Osamdesetogodišnji Vaso Miletić prikuplja ogrevno drvo, radi u šumi i upravlja traktorom.
– Šta ću, moram, nema drugog izbora, nemam mlađega. Život traži svoje, a nikome se ne mogu žaliti. Guram pa koliko mogu, godine su pritisle – kazao nam je Vaso.
Njegov komšija Ranko Kutić je 25 godina u Dolini. Doselio je iz Slavonije, gde je zamenio imanje.
– Ovde sam 25 godina i nisam nigde, kao da ne živim. Osećam se kao da sanjam ružan san iz kojeg nikako da se probudim. Sve mi je dosadilo, ne znam šta bih od svega, piši propalo. Sve vreme koje sam ovde, nisam nigde, ono ne vredi ništa – revoltiran je Kutić kojeg svi u selu poznaju po nadimku Mali Marko.
Katarina Kutić kaže da su daleko od grada, da je zemlja loša, sve zapušteno, da su zavladali tuga i beda…
– Nema omladine, stari ostali, a kada oni pomru, naseliće vukovi i divlje svinje – pesimista je Katarina.
Nacionalni spomenik BiH
Arheološko područje Donja Dolina ima status nacionalnog spomenika BiH.
U zemaljskom muzeju u Sarajevu čuvaju se značajnih arheološki predmeti pronađeni u ovom mestu.
To su drveni čamac, bronzana kaciga ilirskog tipa, narukvica, barka za ribu. Naseljavanje u Donjoj Dolini počelo je u trećem milenijumu pre Nove ere u doba eneolita, o čemu svedoči bakarna sekira pločastog oblika i prvoj polovini drugog milenijuma pre Nove ere, u doba ranog bronzanog doba.
Blic