GRADIŠKA – U Kozari većina kuća davno opustela. Dvadesetak stanovnika pešači sedam kilometara do prodavnice, ambulante i škole u Turjaku.
Najčešće prevozno sredstvo u selu Kozara, na vrhu planine istog imena i slavne prošlosti je traktor. Ova poljoprivredna mašina zapravo ima višestruku namenu.
Traktorom ovde rade u šumi, oru, kose, režu drva a kada zatreba u Turjak, najbliže urbano naselje i centar mesne zajednice udaljen sedam kilometara, kažu Kozarčani, onda opet valja na traktor pa put pod noge.
Na vijugavom i lošem drumu koji spaja potoke i visove odakle seže pogled daleko u lijevčansku ravnicu, moguće je sresti i ponekog pešaka ili konjsku zapregu natovarenu sa malo brašna, ulja, šećera i drugih kućnih potrepština kako uz veliki napor osvaja korak po korak vrletnih predela.
– Svi koji su imali gde odavde otići, davno su zauvek okrenuli leđa i potažili bolji život. Škola je davno zatvorena, ne čuje se njeno zvono niti grada dece. Pre je ovde bila osmoletka a sada nema ništa, samo lepe i požutele uspomene, – pripovedaju malobrojni sagovornici u Kozari.
Milorad Šmitran penziju je zaradio kao sekač u šumariji. Sa setom i nostalgijom priča o svome selu do kojeg se zimi teško može doći. U jednom delu nema ni struje, tamo i sada svetle petrolejkama i svećama.
– Ovde je samo desetak kuća u kojima gori vatra a nekoliko puta više ih je napušteno. Tamo gde su živeli ljudi, sada konače divlje zveri, medvedi, vukovi, lisice, zečevi… – svedoči Šmitran. On nije imao snage da ugasi dedovinu nego je uredio imanje i ovde ostao da živi. Kaže da je njemu i komšijama, većinom starcima, najteže zimi, kada zametu snegovi a putevi se izgube u dubokim smetovima, među usecima i vododerinama.
– Nismo odavde otišli zbog zaveta pokojnog dede Milana, nismo mogli ostaviti kruške u dvorištu posađene pradedovom rukom čiju slast uvek osećamo a ispod starih stabala čuvamo zavičaj, – objašnjava naš sagovornik pokazujući stabla ispucale kore, između čijih krošanja su prohujali vekovi.
– Pod karamutom odmarali su ovi gorštaci naoružani
kremenjačama, za vreme bosanskohercegovačkog ustanka protiv Turaka. Ispod kruške jeribasme ili vodenca, koja se pije a ne jede, Kozarčani su prikupljali snagu za udar na Austriju, na Nemce i ostale okupatore. Kada su se od svih nedaća krvlju i žrtvama odbranili, Kozara je kapitulirala direktivom opštine da selo preseli u ravnicu, – setno o davnoj prošlosti i sadašnjim vremenima ispričao je Milan Šmitran.
U selu Kozara sreli smo socijalne radnike iz Gradiške koji su, povodom januarskih svetkovina došli da posete stare i bolesne. Doneli su im milošte da zimu koja, samo što nije zakucala na vrata, lakše prebrode.
– Bili smo kod Kose Mirjanić ali je nismo zatekli kod kuće. Ona živi sama i verovatno je negde otišla da proslavi Svetoga Jovana. Ona nema telefona niti druge veze sa svetom pa joj nismo mogli najaviti dolazak. Kuća je zaključana, samo nas je pas umiljato dočekao, – kazao je Mile Macura, direktor Centra za socijalni rad iz Gradiške.
Deo tovara namenjenog sirotinji na Kozari, Macura i njegovi saradnici poklonili su Đuji Dakić, poreklom iz Ivanjske kod Bosanske Krupe i njenoj trojici sinova nastanjenih u opusteloj školi u Mičijama.
– Ovo je velika pustolovina, gde češće srećem divlje svinje i vukove nego ljude. Sinovi, Božo, Dragoljub i Marinko čuvaju stoku po planini a ja se borim da u ovoj školi, gde odavno nema nikoga, ugrejem kutak zidove i pripremim hranu.
Pomažu nam i dobri ljudi, dolaze i socijalnog iz Gradiške a mnogo se molim za zdravlje časne sestre Ksaverije. Ona nas poseti, donese pomoć i po najvećem snegu, – kazala nam je Đuja Dakić.
Prema poslednjim podacima države i činovničkom opisu, selo Kozara ima 65 stanovnika a prostire se na obroncima istoimene planine. Meštani se bave poljoprivredom, većinom stočarstvom a najviše imaju ovaca i goveda. Ovaj kraj ima živopisna brda i pašnjake a bogat je šumom i obiljem pitkle vode. Veći deo obrastao je hrastom i bukvom a u nizinama su borovi, smrče i jelike. Turistička organizacija Gradiška je napravila mape, letnikovac i obeležila pešačke staze. Ovde veruju da je selo Kozara neiskorišteni biser turizma. Veljko Jovanović, direktor Turističke organizacije iz Gradiške kaže da su prazne škole na Kozari pretvorili u sastajališta planinara, izgradili Eko-centar u zaseoku Subotići, prepoznatljiv po netaknutoj prirodi i uređenim izletištima.
Milan Pilipović