GRADIŠKA – Nakon što je parkirao kamion, potom autobus i svojevoljno pustio volan za kojim je proputovao svet, Stojan Babić zvani Stoćo iz Srednje Jurkovice pod Kozarom nije ni slutio da će ga dopasti crkveno zvono i njegovo uže. Ovog leta postao je prvi zvonar u svom selu, na mestu gde nikad pre nije postojala crkva. Seoskom šeretu i svetskom putniku, avanturisti koji se okušao u svakojakim poslovima ovo je iznenada postao veliki izazov.
– Poželio sam da to radim, oglašavam molitve i svetkovine, ali i zvonom koje se čuje u deset sela odajem čast mrtvima – kaže.
Dočuli to u crkvenom odboru te prihvatili molbu. Jedino, Stoću je u početku malo u dilemu dovodila ideologija koju je učio u školi pored crkve:
– Nekad sam ovdje bio đak i učili me da nema Boga. Ja sam u to vjerovao, a sada, da odnekud bane moj stari učitelj, od čuda bi se prekrstio. Znam, rekao bi, Stojane, jabuko moja, ja te učio jednom, a ti činiš drugo. Onda bismo obojica sjeli pored crkve, popili koju za mrtve i žive, onda odzvonili u znak pomirenja, a na kraju ko zna na šta bi sve to završilo. Možda bi se i stari učo pomolio u ovoj svetinji, šta znam, vremena se mijenjaju, a s njima i ljudi – glasno razmišlja Stojan Babić.
Napunio je skoro mesec dana staža na novom poslu, upoznao običaje i ćudi svojih suseda.
– Kažu meni: ‘Stoćo, pazi da ne oboriš zvono ili napraviš kakvu drugu zafrkanciju, pa smo ti onda svi mi kukakvni i žalosni pred Bogom na onom svijetu!’ Sve ih slušam, pa mislim, šta bi sada na sve to rekli moja majka Nevenka i otac Blagoja, da su kojom srećom u životu? Znam, pitali bi: ‘Koji te vrag tu donese, moj sinko, znamo da si svuda po svijetu lutao, ali da ćeš do crkvenog zvona dogurati, to nismo mogli ni sanjati’ – raportira Stoćo.
– Kome to zvoniš, Stoćo?! – zavika neka iznenadna prolaznica iz Šaškinovaca, očito neupućena u duhovni život.
– Zvonim pokojnom Dimitriji, mom komšiji, Nevenki, Blagoji, Đuranu Jokiću, a bogami i tebi, Draginja, kao i sebi samome! – začu se glas i iz crkve
Blic arhiva M. Pilipović