GRADIŠKA – Milan Pilipović, novinarska legenda Krajine, studirao je žurnalistiku u Zagrebu i to u grupi profesora Marija Plenkovića, oca premijera Hrvatske
I danas pamtim broj teleksa zagrebačke Arene – 41421! Ne znam koliko sam tekstova i fotografija poslao na taj broj, ali znam da ih je bilo nebrojeno mnogo. Ne čuvam ono što pišem, ne vodim statistiku, ali znam da sam za četrdeset godina napisao više od pet hiljada reportaža.
Čuvari priča
Ovo za Oslobođenje kaže novinarska siva eminencija Krajine i Lijevča Milan Pilipović iz Gradiške. Uz Savu i pod Kozarom nema živa roba koji Pilipovića ne poznaje i o kome Pilipović nije napisao bar jednu crticu u prethodne četiri decenije. Iako je u penziji, i dalje je na terenu, u potrazi za pričama.
– Mene interesuju velike sudbine malih ljudi. Tu sam pronašao sebe kao novinara. Volim da pišem o ljudima sa periferije. Vjerujem da su oni čuvari najboljih priča. O njima sam pisao, o njima pišem i pisaću i dalje. Najviše uživam kada pišem o njima, priča Pilipović za Oslobođenje.
Ljudi ga često pitaju gdje pronalazi priče, a on odgovara: Svugdje! U komšiluku, u ulici, na njivi, u voćnjaku u kojem boravim najmanje pola dana…
Pilipović je studirao žurnalistiku u Zagrebu i to u grupi profesora Marija Plenkovića, oca premijera Hrvatske Andrije Plenkovića. Već tada je, kako kaže, znao da će samoga sebe tražiti u svakodnevici i u ljudima koje sreće iz dana u dan. Nikad nije jurio za osobama sa ekrana.
– Mnogi nepoznati o kojima sam pisao kasnije su postajali veoma poznati. U Večernjim novinama sam objavio nebrojeno mnogo reportaža, uglavnom na srednjim stranama. Urednik je tada bio Mensur Osmović. Godišnju nagradu ovih novina dobio sam 1992. godine. Na dan kada mi je trebala biti uručena nagrada, izbio je rat u Bosni. Nikada nisam stigao na svečanost u Ulicu Pavla Goranina broj 13, govori nam Pilipović.
Mnogo priča objavio je u Areni i u Vjesniku. Pet godina je proveo i na radiju u Kladuši. Veliku šansu tada mu je dao Sead Burić. Kladuša, kaže Pilipović, u to vrijeme nije bila kasaba. Dolazili su Slaviša Sabljić iz Drvara, Midhad Paravlić iz Sarajeva, Mladen Stubljar iz Zagreba, Petar Slovenski iz Beograda.
– Ko je htio nešto da nauči, imao je priliku. Shvatio sam da imam priliku. I mislim da sam je iskoristio. Za 40 godina objavio sam pet hiljada reportaža. To je mnogo. Pisao sam za sve novine. Doduše, nikada nisam pisao za Oslobođenje, ali sam mnogo učio od novinara i reportera Oslobođenja, priča Pilipović.
Pilipović je čitao reportaže Slavka Gotovca, Zije Dizdarevića, Gojka Berića, Ranka Preradovića, Miše Marića, dopisnika iz Bosanske Krupe Ilije Mandića koji je bio rođak Branka Ćopića. Među njima je, dodaje on, i jedan od najvećih i najboljih pisaca reportaža – Žarko Janjić iz Ljubinja.
– Sa Žarkom sam počeo sarađivati u vrijeme dok je on bio urednik sarajevske Une. Tu sam sedmično objavljivao priče iz svih krajeva BiH. Priča koja je dolazila u ruke Žarka Janjića i Blanke Romano morala je biti izbrušena do kraja, ističe Pilipović.
Danas piše za Nezavisne novine i Politiku. Saradnik je radija i televizije u Gradišci. Smatrao je kako mora da nauči sve medije – od novina preko radija do televizije. Portali su, dodaje Pilipović, prateći sadržaj.
– Uradio sam nebrojeno reportaža na televizijama, prije svega kratkih priloga o jedinstvenim ličnostima, zatim serijale sa Krajišnicima i dokumentarne filmove koji su nagrađivani. Za film “Špaga” dobio sam nagradu “Zlatni prosjak” na Evropskom festivalu dokumentarnog filma u Košicama. Trenutno radim na dugometražnom dokumentarnom filmu “Koncept života” koji govori o seoskim muzičarima iz Krajine, otkriva Pilipović.
Milan je radio i na radiju koji je, kaže, medij koji može najviše, ali je danas nepravedno zapostavljen i zaboravljen. I za radijske reportaže je više puta nagrađivan. Jedna od tih reportaža je i “Legenda o dolu i đavolu”. To je priča o ljudima koji vjeruju da je njihov predak uhvatio đavola i da im se sve u životu dešava upravo zbog toga.
Djeca i starci
– Pišem ujutro. Rano. Potom dođem na radio i na televiziju. Pokušavam mlađima pokazati put. Trudim se da im pomognem da im jezik bude jasniji, a poruka smislenija. Učim ih šta je povod za priču i za informaciju. Ne želim, naravno, nikome da namećem bilo šta, ali sa svima imam veoma dobru saradnju. Možda su moji stavovi pogrešni, možda nisu najbolji, ali mislim da nam je pisanje postalo problematično, smatra Pilipović.
Današnje pisanje boluje od mnogih suvišnosti i od podilaženja političarima i biznismenima.
– U svakome od nas počiva tema. Svako od nas je priča. Samo je pitanje vještine autora koji će to uobličiti. Priču samo treba prepoznati i izdvojiti je. Ona je tu. Ponekad teški događaji rađaju priče. Nekada i nije tako. Ja sam tragač za talentovanom djecom i mudrim starcima. O njima najčešće pišem, zaključuje Pilipović.
Izvor: Oslobodjenje.com