Duboko u devetoj deceniji, slikara Boru Prpoša progone prizori iz ustaških logora smrti, Jasenovca i Stare Gradiške gde je ostao bez najmilijih, oca Steve, majke Evice, sestre Ane, braće Đure i Ljubomira.
Njih su ustaše 1942. godine izbole bajonetima, 7-godišnja sestra Ana izgubila se u metežu.
Mihajlo i Boro, braća, držali su se jedan za drugog da ih ne razdvoje na putu punom neizvesnosti kroz logore Jablanac, Mlaka, Jasenovac i Jastrebarsko.
Njih dvojicu je avgusta 1942. godine Četvrta kordunaška brigada oslobodila iz logora zajedno sa 700 dečaka i devojčica.
Poznati slikar o tome često priča u malom prevodilačkom uredu, u centru Gradiške gde klijenti retko dolaze.
On je svoje motive, sećanja na detinjstvo u ratnom paklu preneo na slike, kompozicije u staklu, kamene pupoljke koji simbolično svedoče o njegovoj generaciji, deci logorašima, malim Kozarčanima prisilno odvedenim u logore iz kojih se nisu vratili.
Borine izložbe u Kelnu, Dortmundu, Veroni, Luksemburgu, Lincu, Bolonji i drugde, davno su uvrštene u najviši rang savremenog slikarstva.
Košmar iz detinjstva prožet željom za slobodom, razigranim motivima Kozare i rodnog kraja nikada nije iščezao iz Prpoševih umetničkih opsesija.
Oslonjen o staru pisaću mašinu koja crpi njegovu slabašnu snagu, Prpoš se seća da su on i brat Mihajlo dobili puške i postali borci.
U leto 1943. godine, u borbi kod Velikog Križa, Mihajlo je poginuo, a nije napunio ni 15 leta.
U toj ofanzivi na Moslavinu i Bilogoru, ponovo sam dospeo u ruke neprijatelju, kaže Boro.
Sa narodom iz okolnih sela uguran sam u voz i doteran u Jasenovac. Premlaćen debelim prutom zbog sakupljanja kore od krompira na smetlištu, morao je, veli, da vuče granje od obale Save do ciglane u kojoj su robijaši stalno ložili vatru i kraj nje umirali.
Onda mu se odjednom ukazao zračak nade. Sa dvojicom mališana, u nekom fijakeru, kao da nije bio rat, prebačen je u Bosansku Dubicu da pomaže nekom starcu u kućnim poslovima.
Kada je granulo proleće, 1944. godine, provukao se između ustaških straža na izlazu iz grada i uputio prema Orahovi.
Dragoje Mirić, očev prijatelj, setno o sebi i ratu koji je uništio njegovo detinjstvo priča Prpoš, pokazao mu je put do Hajdučkog potoka u Prosari uz koji je stigao u Sovjak.
Na starom kućištu, gde je mnogo godina kasnije sagradio veliku kuću sa ateljeom koja se vidi preko nekoliko brda i dolina, bila je samo gomila crepa i ćerpiča, sve zaraslo u travuljinu.
– Dugo sam tu plakao – seća se ovaj umetnik, jer nigde nikoga nije bilo, ni ptica ni zveri.
Kruška koja i sada postoji na Stevanovom brdu, pored Borine kuće, nemi je i oronuli svedok. Kraj rata je dočekao u kolibi od pruća kod strine Save Prpoš koja je nekim čudom preživela hajku streljačkih strojeva.
Na dugačkom spisku ratne siročadi, u leto 1945. našlo se i Borino ime. Trebnje u Sloveniji, porodica Antonija Škoda, prve radosti u osnovnoj školi u igri sa veselim Slovencima.
Industrijska škola u Smederevskoj Palanci, omladinska pruga Doboj – Banjaluka, JNA, Novo Mesto i nastavak školovanja. To su samo neke odrednice njegovog života.
Na Mašinskom fakultetu u Ljubljani dolazi do prekretnice. Prijatelji sa Umetničke akademije u Ljubljani sa uspehom su predstavili njegove prve amaterske radove u Beogradu i Rimu, i pomogli mu 1961. da ode u Pariz. Studije vajarstva, klasičnog vitraža, keramike završio je gradu svetlosti, a potom u Kelnu.
To je bilo novo poglavlje u životu Prpoša, koji je novembra 1941. osetio snažan ustaški udarac kundakom u leđa. Imao je tada samo devet godina.
Kasno za novu nadu
Prpoš kaže da ga još uvek prati beznadežna sudbina dečaka iz kozaračkih kolona u metežu rata, usud iz detinjstva nestalog negde daleko od zavičajnih brda, šumaraka i potoka.
Mnogi njegovi radovi su nestali, uništeni, izgoreli, zaboravljeni…
– Bavio sam se mnogim poslovima da bih preživeo ali posustajem, sve ide svojim neumitnim tokom, a ja, ponovo, izgubljen u vremenu kao nekada, ne uspevam dosegnuti ni za goli život.
Blic