Gradiška – Nabujali kozarski potoci pokrenuli su točak vodenice Vase Borkovića u Turjaku. Ispod kamena sa kojeg odzvanja čeketalo, sipa toplo kukuruzovo brašno. Domaćin zagledan u mušnjak pun žita priča o probuđenim uspomenama.
Posle povratka iz Slovenije, gde je radio dvadesetak godina, Borković kaže da je prvo obnovio staru vodenicu pa tek onda kuću.
– Znao sam da će me ona sačuvati od tuđine, od novog odlaska iz zavičaja. Vodenicu “Orašće” je izgradio moj pradeda Lazo i ostavio nama, svojim potomcima da je obnavljamo i čuvao, da je vreme i ljudi ne razgrade – pripoveda Vaso motreći da sve bude na svome mestu, dok hladna kozarska voda, stropoštavajući se kroz korito i drvenu cev, snažno okreće točak i pršti na sve strane. Grupa mladića koji su došli da se zabave i provesele pored Vasine vodenice, radoznalo zapitkuju o istorijatu i meljavi.
– Nema boljeg brašna od ovog samlevenog u potočari. Mnoge generacije su odavde odhranjene a miris kukurznog brašna uvek ih je pratio po svetu.
Zato se mi ovde vraćamo jer je taj zavičajni zov detinjstva, neodoljiv – uverava Vaso svoje slušaoce objašnjavajući da je baš ovde, 1 876. godine doručkovao Petar prvi Karađorđević, četujući protiv Turaka u Bosanskoj Krajini pod imenom Petar Mrkonjić.
– Legenda o srpskom kralju i sada živi ovde pod Kozarom, u ovom lepom krajoliku kojem se narod vraća na zov čeketala i kamena. To mi daje još veći snagu jer pokazuje da je vredelo ostaviti Sloveniju i doći u RS. Lep je Triglav ali je Kozara lepša u mome srcu – iznosi Vaso svoju nostalgičnu teoriju, srdačno časteći svakoga gosta kukuruzovim hlebom i šljivovicom sa voćaka koje je blizu vodenice sam zasadio. Neki donose vrećice kukuruza da im brašno samelje, što ga posebno veseli. Pitaju koliko košta, šta traži za ušur a Vaso šaljivo odgovara.
– Ušur je vaša volja da me posetite, da zajedno sameljemo brašno u vodenici jer nije dobro da voda badava protiče, da kolo stoji a čeketalo ćuti – objašnjava ovaj zaljubljenik u drevne običaje i starinski način života. Sretan je što su mnoge vodenice u Potkozarju obnovljene i što omladina zapitkuje kako se u ovom pitomom kraju živelo nekada. Ispredeno je mnogo priča o turjačkim i potkozarskim vodenicama.
Još ovde žive legende o vilama i vilenjacima, dugokosim devojkama koje noću, na mesečini rukama zaustavljaju vodeničko kolo, o vatri i zapretenom hlebu u lugu…
Jedino je potoka i vrela sve manje, presušili su ili preusmereni u vodovodne cevi. Zato, kada posle kiša nabujaju, kada vode nadođu i pokrenu kola u vedenicama, sreći Vase Borkovića i njegovih komšija, nigde kraja.
Milan Pilipović