Gradiška – Svakodnevicu boje šalom, pesmom i muzikom…Sve što im se dešava, stanovnici Bereka kod Gradiške, smeštaju u pesmu i stih. Oni svakodnevicu boje šalom, smehom i muzikom. U to su nas uverili tokom januarskih praznika i svetkovina.
U Bereku, lijevčanskom selu do kojeg se vekovima teško dolazilo, zbog blata i loših puteva a živelo oskudno, poslednjih nekoliko godina sve se promenilo. Selo je modernim putem povezano sa Novom Topolom i Gradiškom a izlazak u svet Berečanima je omogućila i trasa auto-puta.
– Ovdašnji život se promenio, nekada smo bili na kraju svih puteva, izvan moderne civilizacije a sada smo na početku, na raskršču svetlije budućnosti. Međutim, navike Berečana ostale su iste.
Mentalitet naših veseljaka koji više vole popiti rakiju i popričati na klupi ispred seoske prodavnice, tu se našaliti i zapevati nego u najboljem hotelu, nije se promenio – pričaju seoski svirači Mirko Ljubojević, Milan Vranić i Franjo Najdek.
Oni čuvaju muzičku tradiciju u Bereku koja seže u daleku prošlost. Kažu da su i pre gotovo pola veka na isti način slavili, išli na zimska prela, uveseljavali narod za Božić, krsne slave, ispraćaje u bolji život.
– Berečani imaju puno srce i široku dušu, vole da se provesele a posle kako im bude. Oni na život i ljude gledaju sa optimizmom, ne žale se, ne traže ništa, ne moljakaju vlasti za bilo šta. Zadovoljni su onim što je Bog podario – objašnjava Jovo Dragojević, proizvođač voćnih sadnica koji posle napornog rada, kaže, uvek nađe vremena da se opusti sa komšijama.
Tako je bilo i za pravoslavni Božič i Novu godinu kada je ugostio veselu kolonu vernih čuvara običaja i seoske tradicije.
Rakija šljivovica je u Bereku nezaobilazno piće u svim prilikama koju više vole nego sve druge napitke u luksuznoj ambalaži. Dragiša Jojinović navija „vatreno piće“ iz staklene boce od pet litara a njegov rođak Vaso Jojinović ne skida sa ramena bure od trideset litara.
– Ovu rakiju smo nabavili u Bakincima kod Laktaša. Starija je od Republike Srpske, pravi melem za dušu, srce i ostale organe. Ko je pije, taj bolestan nije – raportira Dragiša Jojinović.
Vaso se zaprtio buretom, popeo na zaprežna kola te praćen muzikom putuje selom. Svi su veseli a njihova pesma razleže se lijevčanskom ravnicom. Prati ih grupa komšija. Među njima su
Milka i Ostoja Bogdanović koji su, posle tri decenije u Sloveniji, vratili se u zavičaj.
– Nigde na svetu nema ove lepote i zadovoljstva kao u mome rodnom selu. Kuće, njive i putevi su se promenili ali su ljudi ostali isti. To je vrednost koja me privlači da zauvek napustim Ljubljanu i Triglav a preselim u Berek, pod Kozarom – priča Ostoja.
– Da li je to na ramenu prazno bure ili u njemu ima rakije! – upita neko iz mnoštva.
– Bilo je trideset litara a do podne smo prepolovili ovu količinu. Do noći biće prazno bure a onda će služiti za sedenje – uzvraća Vaso Jojinović.
U tome trenutku Franjo Najdek, visoki muzičar sa malom harmonikom, povede pesmu „Deset ljutih rakija, da ne bude zima, jednu sam eksirao, sad ih devet ima. Devet ljutih rakija, ja već ne znam ko sam, jednu popih da se setim, ostade ih osam…” Tako do kasno u noć, danima, mesecima i godinama. Sve, na isti način i po istom veseljačkom receptu. Zato je Berek drugačiji od drugih sela u ovom kraju.
Milan Pilipović EuroBlic