GRADIŠKA – Beli mantil, fotografski aparat i pesma su tri neizmerne ljubavi Teodore Čikić iz Gradiške, koju mnogi po tome prepoznaju u njenom rodnom gradu.
Nit koja spaja posao ove vredne i uzorne medicinske sestre zaposlene u Domu zdravlja, njene fotografije i pozornicu je u ljudima, krajoliku, istoroji, burnoj svakodnevici u kojoj se prepliću različita osećanja i emocije.
Na Teodornim fotografijama su Sava, zalasci Sunca, nebeski svod sa pticama i oblacima, brodići, čamci i čamdžije, ribolovci, putnici, zaljubljeni na šetalištu pored široke i velike reke.
Fotografija kreativna nadogradnja nje i njene ličnosti, smatraju poznanici ove svestrane medicinske sestre koja je fotografije u Gradiški i susednim gradovima izlagala više puta.
Za Teodoru njeni prijatelji u gradu na Savi, poput muzičara i kolege sa scene Miroslava Vukovića, kažu da je ona “kolekcionar trenutaka koje dosetkom zaustavlja, dajući tome smisao kroz mnoštvo jedinstvenih ideja i bogatih maštarija.
Bled
– Teodora objektivom čuva stvarnost od prolaznosti i zaborava. Za život zarađuje u Domu zdravlja, a posle radnog vremena vežba tradicionalne pesme, punim glasom i srcem putuje meridijanima pesme i muzike – kaže Vuković.
Ona, pak, ističe da su za nju neodvojive tri, naizgled nespojive ljubavi, od belog mantila preko farmerki do narodne nošnje.
– To su moji kostimi za različite životne uloge kojima se u potpunosti predajem – priča skromna i vredna devojka koju takođe, osim motiva rodnog grada, privlače putopisna i ulična fotografija.
Ona je istovremeno i članica folklornog ansambla Kulturno-umetničkog društva “Kolovit”.
– Moj otac Milovan je slikar i uvek sam imala otvoren pristup umetničkom svetu iskazanom kroz njegove slike. Moj prvi fotoaparat bio je analogni kojeg sam dobila na poklon od oca, a on opet istu “spravu” je dobio od majke po završetku studija. Sećam se ipak da je moje snažnije interesovanje za fotografiju počelo 2007. godine – priseća se Teodora čije fotografije prirode, portreta, starina i drugih motiva su dokučile celi svet. Živim u maloj sredini i trudim se da izvučem maksimum iz svoga okruženja, objašnjava Teodora, tragajući za licima, očima, osmesima koji se uklapaju u njen zamišljeni okvir umetničkih slika.
– Svako sa umetničkim ambicijama, u potrazi za fotografijom ili na sceni, mora da podstakne neku emociju u sebi ili u drugima, pozitivnu ili negativnu, sasvim je svejedno. Ta reakcija je pokretačka snaga, motiv i imperative… Volela bih se intenzivnije baviti umetničkom fotografijom i svoje planove vezujem za to. Planiram i samostalnu izložbu, samostalni koncert, prvo u svom gradu, a možda i drugde – bez oklevanja iznosi ova mlada umetnica svoje ambicije. Ona napominje da “nikada nije kasno za početak bavljenja fotografijom i pesmom, time negovati svoju viziju i svoj stav, ostaviti lični pečat, otvoreno i bez predrasuda.”
U muzici od sedme godine
Oduvek sam, podseća Teodora, bila zaljubljenik u umetnost, pogotovo u pevanje i izvornu narodnu pesmu.
– Muzika je postala moja preokupacija kada sam u sedmoj godini upisala muzičku školu, dok je moja pevačka karijera počela je srednjoj školi, u izvornoj grupi “Kolovit” – navodi ona.
Objašnjava da je od detinjstva znala da je pesma njen život.
– Vremenom sam menjala žanrove, da bih poslednjih godina svoj stil prepoznala u staroj izvornoj pesmi – uverena je Teodora u budućnost muzičkog pravca kojeg najviše neguje.
Blic