Gradiška – Dolasci devedesetčetvorogodišnjeg Vlade Zrnića, pukovnika ruske avijacije u penziji, kurira partizanskih jedinica u Drugom svetskom ratu, poratnog vojnog pilota i profesora Vazduhoplovne vojne akademije „Jurij Gagarin” u Moskvi, u rodno selo Turjak pod Kozarom, veoma su dirljivi, obeleženi snažnim emocijama. On je, sa nepunih 17 godina, 1947. upućen na školovanje u Moskvu. U Sovjetskom Savezu izgradio je vojničku karijeru, pilotirao bombarderima Crvene armije, učio generacije pitomaca veštini ratovanja u vazduhu. Napisao je i nekoliko knjiga o upotrebi nuklearnog i konvencionalnog naoružanja u avijaciji. Na ovu temu odbranio je i doktorsku tezu, stekavši najviše zvanje u oblasti vojnih nauka.
Zabrana ruskih medija u Crnoj Gori
U njegovoj biografiji takođe piše da je bio zatočenik ustaških logora u Staroj Gradišci i Jastrebarskom, potom partizanski kurir u Šestoj kozarskoj brigadi, poratni pilot u 645. jurišnom i 916. lovačkom puku sovjetske avijacije. Sada ima status veterana rata Rusije.
Svake godine, u junu i julu, kada se Kozarčani sećaju bitke na ovoj planini, 1942. godine, Vlado Zrnić u zavičaju oživljava uspomene na vreme i događaje iz detinjstva, kada su Nemci i ustaše puškama i bajonetima terali srpski narod u zbegove i logore NDH-a.
Seća se i narodnog otpora okupatoru, ali i velikih žrtava, masovnog stradanja, spaljenih sela. Svedoče o tome mnogi spomenici na Kozari, gde su uklesana imena Vladinih roditelja, braće, sestara, rodbine. Najduži spisak je na monumentu, na Mrakovici, na vrhu Kozare, gde dominira spomenik koji je 1972. godine izradio Dušan Džamonja.
Helez poziva na jedinstvo probosanskih snaga u BiH
Ovaj veteran rata, stanovnik moskovskog naselja Monino i redovan učesnik majske parade na Crvenom trgu, kćerki Leni pripoveda o roditeljima, braći, sestrama, bližoj i daljoj rodbini, koji su, u strašnim mukama, skončali u Jasenovcu, Staroj Gradišci, Jablancu, Mlaki. Partizansku uniformu Vlado Zrnić je obukao u dvanaestoj godini, jer se Kozara morala braniti. Uzeo je pušku i stupio u rat. Prošao je peške pola tadašnje Jugoslavije i celu Bosnu, sve do konačnog oslobođenja 1945. godine.
„Rat i borba protiv okupatora bili su moj jedini izbor, kao i mojih vršnjaka. Mnogi nisu dočekali slobodu. Na spomenicima, gde svake godine palim sveće i donosim kozarsko cveće, njihova su imena i mlade godine. Nismo imali detinjstvo nego smo odmah postali borci za slobodu svoga roda”, priča Vlado, dok automobil promiče pored gustih i visokih kozarskih jelika širokom cestom od Gornjih Podgradaca ka Mrakovici. Sunce se samo povremeno ukazuje kroz grane. I treperi u letnjoj izmaglici. Treperi kao Vladino srce. Uzbuđen je, uznemiren. Pamti Kozaru i njene vrhunce, proplanke i šume, svoje saborce, krvavo leto na Kozari 1942. godine. Tada je, kaže, imao ilegalno kurirsko ime Kozara.
Slobodu je dočekao u Nišu, a odatle je upućen na školovanje u Sovjetski Savez. To je za ovog mladića sa Kozare, gde je njegova kuća spaljena i rodbina stradala, značilo novi život. Avijacija je predstavljala ostvarenje dečačkog sna.
„Mnogo puta sam na Kozari bežao od nemačkih aviona, od bombi, skrivao se po šumama. Zato sam poželeo da i ja budem pilot, da se borim protiv tuđih, okupatorskih aviona koji su razorili moju Kozaru i moje detinjstvo”, priseća se Vlado, motiva koji su ga snažno podsticali, da poleti na moćnim bombarderima.
Završio je visoke vojne škole, ali se nije vratio u tadašnju Jugoslaviju nego, zbog sukoba Tita i Staljina, ali i ljubavi prema mladoj Moskovljanki Nini, sa kojom je dobio sina Vladislava, koji je takođe krenuo očevim vojničkim stopama, i kćerku Lenu, ostao da službuje u Crvenoj armiji.
Slovenci se žale na visoke cene na hrvatskoj obali: sladoled 17,…
To je značilo da na duže vreme neće moći u Jugoslaviju. Došao je u Turjak, tek posle 24 godine, kada su već svi njegovi verovali da nije živ. Prvi poratni susret u zavičaju, iz kojeg je otišao 1942. godine, desio se početkom leta, 1966. godine. Tog događaja odlično se sećaju Vladine sestričine Duška Čikić i Gordana Todorović, kćerke Vladine sestre Zore Borković.
„Bila sam prvi razred Medicinske škole. Mojoj majci je javljeno da će doći njen brat Vlado iz Rusije. Bila je noć. Neko je zalupao na prozor. Zoro, Zoro, ustaj, stigao je Vlado. Svi smo ustali, izašli iz kuće… Moja majka je ridala od sreće, od uzbuđenja. Ispred kuće, a slabo se videlo, jer nismo imali struje, samo je svetlio fenjer, bili su ujak Vlado, ujna Nina i njihov sin Vladislav. Dovezao ih je neki meštanin, zapregom iz Gradiške. Za nekoliko minuta okupilo se celo selo, svi su došli da ih vide. Došle su tetke Kosa, Milka i Zdravka, ujaci Dragutin, Milovan i Ostoja, svi su plakali od sreće. Nije bilo ujaka Živka, on je nestao u logoru. Radost. Veselje. Pomešane emocije”, opisuje Duška Čikić Vladin prvi dolazak u Turjak.
Posebno dirljiv bio je susret sa sestrom Zorom. Kada sam ugledao moju Zoru, upitah je: „Poznaješ li me?”
„Ne, tebe ja uopšte ne poznajem”, uzvrati ona. Takav odgovor me u trenutku iznenadio. Ali, ona, raširenih ruku, pade mi u zagrljaj i reče: „Vlado, tebe moje srce poznaje.”
U knjizi „Kozara”, koju je, kaže, odsanjao pa san zapisao, Vlado rečima slika zavičaj, detinjstvo, lepote Kozare. Opisao je i borce iz partizanskih jedinica, početak rata, zbegove i jauke, ustaške logore. Napisao je i knjige „Jugoslavija u ratu”, „Ruska istorija”, „Povratak”, „Patriotizam u akciji”.
„Ovde volim svaki grm, proplanak, reku i potok… Uvek o tome razmišljam. Sećam se kada sam iz Niša, iz štaba jugoslovenske Prve armije, upućen na školovanje u tadašnji Sovjetski Savez. Poneo sam u sebi slike spaljenog sela, izgorele porodične kuće, tugu za poginulim roditeljima i brigu za osmoro braće i sestara”, ispričao nam je Vlado, koji, u inat godinama i udaljenosti, nije odoleo zovu Kozare, da nakon mnogo godina i decenija, i ove godine poseti rodni kraj.
Izvor: Politika / Milan Pilipović