Više od pola veka porodica Gorana Đurđevića iz Kladara kod Srpca poznata je u Lijevče polju po stolarskom zanatu kojim se bavio njegov otac Mirko, a nastavila dvojica sinova, učenika Tehničke škole.
Goranov stariji sin, Slaviša nije imao dilema da li će nastaviti očevim i dedovim stopama. Učenik je drvno-tehničke škole u Gradiški, a mlađi sin Mirko, koji je ime dobio po pokojnom dedu, začetniku stolarije u njihovoj porodici je budući tehničar CNC tehnologije.
– Shvatili smo da u našem kraju ima mnogo pića, posebno šljivovice, kruškovače, ali i vina koje se poklanja za krsne slave, rođendane i drugim povodima. To su oduvek u Lijevču poželjne milošte. Zato smo osmislili lepo ukrašene četvorougaone i okrugle kutije od drveta za piće – kažu Slaviša i Mirko. Napominju da ih, osim izrade nameštaja, stolova, stolica, kreveta, kuhinja koje proizvode u porodičnoj stolarskoj radionici uz očev nadzor, posebno interesuju nesvakidašnji predmeti.
– Od dede Mirka naučili smo osnove stolarskog zanata, zavoleli to u detinjstvu. On je najviše radio ručno, pričao nam je da nekada nije bilo mašina da se snalazio, ali je opet pravio predmete od neprocenjive vrednosti, primitivno ali sa mnogo umeća i veštine – pričaju Đurđevići.
Stari kredenac u uglu kojeg je ručno izradio deda Mirko, podseća ih na davnašnji majstorluk, ali i obavezu da nastave tradiciju. To je ozbiljno, davnih godina shvatio Goran Đurđević.
Veštine koje je naučio od oca Mirka, obogaćeno vlastitim iskustvom, sada prenosi na sinove.
– Stolarija mi je uvek u mislima, ne volim raditi ništa drugo i ne mogu sebe zamisliti u nekom drugom poslu. Mogu reći da je radionica puna ljubavi, tu provodimo najviše vremena, osmišljavamo poslove i trudimo se da narudžbe koje imamo što bolje ispoštujemo. Nemamo određen program nego radimo zavisno šta kome zatreba, od kreveta do kovčega – napominje Goran Đurđević, koji je davno ovladao stolarskom veštinom i sada je to osnovni izvor prihoda njegove porodice.
Starom zanatu za kojeg veruje da ne može izumreti dok postoji drvo, posvećen je u svakom pogledu.
– Ipak je bez veštih ruku, bez posvećenosti poslu, nezamisliv ovaj zanat. Mašina jeste važna, bez nje ne možemo ali ruka i smisao nikada neće iščeznuti iz stolarske radionice, to je osnova svega, uslov za uspeh. Prozori, vrata, ormari, spavaće sobe… uvek se moraju osmisliti, pa tek onda u proizvodnju – kaže Goran.
On napominje da se od stolarskog posla može lepo živeti, ali treba zasukati rukave i ne misliti na radno vreme.
– Svi prolazimo celu procedure, trudimo se da usvojimo što više znanja, ovladamo veštinom, da prepoznamo šta neko traži, kakvu narudžbu želi i da nakon završenog posla bude zadovoljan – saglasni su Đurđevići, koji su nam u radionici pokazali delove drvenih kreveta i visećih kuhinja.
To je za njih rutina, ali prepričavaju i komplikovane zadatke koje su uspešno savladali.
– Došao neki naš čovek koji živi u inostranstvu, u Nemačkoj i zatražio da po crtežu napravimo rasklopivi sto sa stolicama za piknik. Valjda je to video u Nemačkoj, pa hoće i ovde da ima u dvorištu. Dugo smo to analizirali, merili, planirali, rezali i na kraju uspeli. To je sto sa četiri stolice koji se sklopi u kofer – objasnili su nam Goran, Slaviša i Mirko Đurđević.
Oni svojim primerom pokazuju opredeljenost za proizvodnu delatnost, nastavak porodične tradicije i usvajanje novih stolarskih veština. U njihovom slučaju stari stolarski zanat neće uskoro izumreti nego dobija novi zamah i perpsektive.
Držalice i drveni šporet
Teško se setiti predmeta kojeg Đurđevići ne umeju napraviti od drveta. Ipak, Goranova supruga Tanja kaže da njima ne idu od ruke jedino držalice za lopate, sekire, vile i druge alatke.
Njihove komšije dodaju da ni drveni šporet ne umeju napraviti, mada to vele, nisu ni pokušavali.
Euro Blic