Gradiška – Od kada su procvetale trešnje u njenom vrtu u Peskari, budeći proleće kao u davno ostavljenom zavičaju pored Save u Gradiški, pesnikinja za profesorskom katedrom na Fakultetu političkih nauka u Teramu, Stevka Šmitran oživljava uspomene.
U Italiji, svojoj drugoj domovini u koju je došla posle studija u Beogradu, dosegla je literarne, pesničke i prevodilačke vrhunce. Predavala je slovensku filologiju i ruski jezik. Na Univerzitetskoj višoj školi u Vastu – Kijeti, Stevka je osnovala katedru srpskog jezika a na Fakultetu političkih nauka u Teramu predaje ruski.
Objavila je više od četrdeset studija i eseja, većinom o Milošu Crnjanskom, Ivi Andriću i Vuku Karadžiću te nekoliko knjiga prevoda Vuka Stefanovića Karadžića, Antuna Gustava Matoša, Ive Andrića…
Njena poezija na italijanskom jeziku ušla je u antologiju Balkana. Nagrađena je za prevode srpskih književnika te vlastiti poetski opus. Osnovala je i nagradu u oblasti književnih i naučnih dostignuća a među nagrađenima u prvoj edicije je poznati pesnik Petar Handke.
– Svuda po svetu nosim u srcu Gradišku i njene ljude, veliku reku koja u proleće nadođe od brega do brega, sve potopi i ponese neznano kuda a leti se pretvori u veliko prozirno vrelo u kojem trepere moje uspomene. To me nadahnjuje – ispričala nam je Stevka u svojoj kući u Gradiški, u kojoj odavno ne živi ali pod njenim krovom još gori vatra.
Ona tu dolazi svakog proleća da oseti njegovu cvetnu čaroliju, probudi uspavanu lepotu iz mladosti i porazgovara sa prijateljima.
– Na mostu čiji železni luk spaja obale, oduvek su se sretala dva carstva, sa istoka i sa zapada. To bogatstvo su zajednički iznedrili ljudi sa desne i leve obale a mnoge generacije, kao što je moja. Nadahnuli su ga lirskom lepotom otvarajući krug beskrajne ljubavi prema svojoj zemlji i ljudima ušuškanim među lirkim stihovima i junačkim pesmama o svome rodu – emotivno, sa dušom punom sete, beležimo misli u kojima se prepliću ljudi, običaji, vreme i meridijani.
Stevka priča i o rukoveti zavičajnih pesama “Slavica” i istorijskom štivu “Uskoci”. U svet je, kaže, još iz detinjstva ponela epos usmenih predanja koje su u grad doneli njeni roditelji poreklom iz Turjaka pod Kozarom. Tamo su se njihovi preci, nadahnjivali i pojili poetikom koju je iznedrio narod u teškim trenucima.
– Srpski seljaci su na temelju istorije, u pesmu pretvorili svoju viševekovnu patnju raspirujući u plamen pobede iskru zapretenu na velikom pepelištu tragedije. Mit koji je iz toga izrastao, duhovno je osnažio mnoga pokolenja, naučio ih da u stihu i pesmarici pronađu snagu za život, da sačuvaju sebe od drugih i sebe od svoga bola – priča naša sagovornica poistovećujući svoju životnu sudbinu sa junacima srpskih epova. NJena knjiga o srpskim Uskocima se izučava na šest univerziteta u Americi.
Melanholične senke, u knjizi “Slavica” koje prodiru već u rana ozarenja ljubavlju, zastaju pred tajnama sveta i pred suštinom života.
– Ove pesme su nastajale tokom trideset godina, to je traganje za duševnim stanjima kojima se zaustavlja proticanje vremena, koliko je to moguće a u pesmama je uvek sve moguće.
U njoj je doba, kao proletna rukovet satkano od mladalačkih snova, slutnji, želja, nada – rekla je Stevka Šmitran koja je čitav svoj radni vek provela u Italiji, pišući eseje, članke, poeziju, književne kritike, učeći studente Italijane lepoti i vrednostima srpskog i ruskog jezika, kulture ovih naroda.
Zagledana u svoje uspomene, među trešnjama u Gradiški, na obali Save i u Peskari, na obali velikog morskog prostranstva, raduje se svakom susretu na stazama svoga detinjstva.
Milan Pilipović EuroBlic