Nedovoljna ulaganja, birokratija i izostanak kontinuiteta koče razvoj modernog energetskog sistema, smatra dr Miroslav Kojadinović, član ekspertske komisije za energetsku efikasnost BDSF
Evropsko energetsko tržište više ne funkcioniše po starim pravilima. Ono što smo ranije posmatrali kao povremene poremećaje danas je postalo nova realnost – visoke cene, nestabilno snabdevanje i snažan politički uticaj na energetiku. U takvom okruženju pitanje energije više nije samo tehničko, već pre svega strateško, razvojno i nacionalno pitanje svake države.
Evropska unija ubrzano menja svoj energetski miks, ali nisam uveren da je ta tranzicija ni jednostavna ni dugoročno jeftina. Isto tako mislim da je za zelenu tranziciju potrebno mnogo više vremena, mi ga, očigledno, nemamo! Paralelno sa ulaganjem u obnovljive izvore, zemlje pokušavaju da očuvaju stabilnost energetskog sistema i konkurentnost privrede. Upravo tu se jasno vidi razlika između sistema koji imaju dugoročnu strategiju i onih koji reaguju ad hock.
Srbija, na žalost, i dalje u velikoj meri zavisi od uglja. Takva struktura proizvodnje nosi višestruke rizike od ekoloških do finansijskih. Problemi koje je Srbija imala u elektroenergetskom sektoru prethodnih godina nisu bili iznenađenje za struku, već logična posledica dugogodišnjeg nedovoljnog ulaganja, modernizacije E- sistem i odsustva sistemskog upravljanja. Kada takav sistem dođe pod pritisak, posledice su neminovne i vidljive; od uvoza skupe električne energije do dodatnog opterećenja javnih finansija.
Sa druge strane, moguće je da potencijali koje Srbija ima još uvek nisu dovoljno prepoznati. Solarna i vetroenergija imaju realan prostor za razvoj, ali ključni izazov, nije tehnologija već institucionalni okvir. Investicije dolaze tamo gde postoje jasna pravila, stabilnost, predvidivost, sigurnost… Bez toga, bojim se da ni najbolji resursi neće biti dovoljno iskorišćeni. Politika i struka bi trebalo da pronađu zajednički modus kako bi ovi resursi bili maksimalno iskorišćeni. Za to je potrebno smanjenje birokratije i brzo izdavanje pravnih kao i gradjevinskih dozvola za projektnu dokumentaciju i efikasnu gradnju istih.
Energetska efikasnost je i dalje najpotcenjeniji segment. U praksi, to je najbrži i najjeftiniji način da se smanji potrošnja i poveća otpornost sistema i spasi ekološki sistem. Međutim, nisam siguran da se tom pitanju pristupa dovoljno sistematično često ostaje na nivou sporadičnih programa, bez kontinuiteta.
Suštinski problem energetike u Srbiji nije nedostatak potencijala, već nedostatak kontinuiteta u odlučivanju. Energetika ne trpi kratkoročne pristupe – ona traži decenijsko planiranje. Zemlje koje to razumeju već danas obezbeđuju svoju ekonomsku stabilnost za sutra. Primer Nemačke kao primer koja pravi više od 60% električnu energiju na snazi vetra i solarnih sistema.
Srbija još uvek ima prostor da uhvati korak, ali rekao bih da vreme više nije saveznik kao ranije. Svaka odložena odluka ili projekat koji je dobra alternativa sadasnjim sistemima ima svoju cenu, i ona je, po svemu sudeći, iz godine u godinu sve veća.
Možda je upravo sada trenutak da se donose odlučne i pravovremene odluke, da se otvori prostor za nove ideje i konkretne projekte u oblasti zelene energije, i da konačno uhvatimo korak sa vremenom.
Izvor: https://www.kamatica.com/ piše dr Miroslav Kojadinović