MOŽDA ĆE DA ME MRZE, MOŽDA ĆE ME PODRŽAVATI, A VRLO VJEROVATNO I IGNORISATI, ALI TO NIJE RAZLOG DA NE NAPIŠEM OVO ŠTO UPRAVO ČITATE.
“Neko gleda a ne vidi.”
Svake godine sam tužna, pretužna na ovaj dan.
Prvo što vidim, kada krenem na posao, pješice, jeste bakica od oko 65 godina, umotana do zuba sjedi na skemlijici tu na tranzitu… na raskrsnici istoka i zapada. Danas prodaje ruže, a godinama unazad prodavala je karanfile. Ima muža alkoholičara, djecu koja ne rade i bori se da preživi. Treba platiti račune, kupiti makarone, one jeftine od 80 pfeniga i pavlaku. To joj je najčešće na meniju. Nekada je radila u “Čajevecu”, a ko nije… nekada je nosila skrojene sakoe, suknje do koljena i najudobnije salonke direktno iz Trsta. Nekada je bila djevojka ali postade supruga. Loše je izabrala ili jednostavno je nisu naučili da bira. Ona se svake godine raduje 8. martu. Na taj dan zaradi više od očekivanog. Kupuju od nje i mladi i stari, i muškarc i žene...ona je srećna, to je njen dan. Dan kada žena radi i zaradi dovoljno da bar jedan dan u godini njena trpeza miriše drugačije.
” Ona se svake godine raduje 8. martu. Na taj dan zaradi više od očekivanog.”
Moja majka mi je uvijek govorila, da šta god u životu odlučim da radim, najvažnije je da ne pogriješim, ovdje na Balkanu, u odabiru supruga. Nije ona to govorila zato što mrzi muškarce…ne…iz nje je progovaralo iskustvo. Ovo pišem svim majkama i onim koje će tek to da postanu, jer one uglavnom odgajaju buduće muževe. Ko zna kakva ću ja majka da budem, ali znam mnoge koje često izgovore:
“Nisam te ja rodila da bi njoj usisavao kuću ili sam peglao košulju”.
Poraz. Poraz…samo to vidim i tugu… ne nisam feministkinja…samo sam oduvijek mislila da dvoje ljudi, muškarac i žena (neka se ne ljute istopolni što ih ne pominjem) ne mjere ko je šta i koliko uradio…to nekako prirodno i uz dogovor teče. Svako ko voli, imao pišu ili ćunu, neće ni razmišljati i vagati ja sam ovo uradio, a ti si ono… Onog momenta kada to počnemo da radimo tu prestaje ljubav, tu prestaje zajednica, tu nastaje haos i nesreća…mnogo je nesrećnih oko mene. Srećni su sami sa sobom. Ja ne želim takvu sreću.
“Mnogo je nesrećnih oko mene. Srećni su sami sa sobom. Ja ne želim takvu sreću.”
Ja ne mislim i ne želim da u svemu budem ravnopravna. Ne to nije moj đir. Želim da budem žena, a da niko ne mora da zagovara neka moja prava ili da se bavi moji polom. Razumijem da se nekada moralo, zaista su žene bile ponižene i u poziciji roba. Ok. Druge su se izborile za naše pravo glasa. Da možemo glasati. Biti političarke. Naučnice. Domaćice….i ko zna šta još…a za šta smo se mi to izborili danas?
“Šveđanka udara neonacističke demonstrante s torbicom. Ova žena je navodno bila u koncentracionom logoru i preživjela.”
Sunovrat svega lijepog u ženi nikada nije bio veći. Dovoljno je da izađete bar jednom u grad. Dovoljno je da vidite curice kojima je životni san staviti na sebe skupi parfem i nerc bundicu, naravno da nemaju novca za takve stvari, nemam ni ja iako radim, ali one su kao žene našle način. Ono najsvetije što žena ima, tijelo kao hram svakog čovjeka, prodaju i predaju u ruke svakakvim muškarcima, a vrlo vjerovatno i ženama. Onima koji troše i njihove pare, pare svih nas poreskih obveznika…ne kritikujem ja i ne morališem oko prostitucije, tj. u ovom slučaju da…prestala bih samo kada bi je legalizovali i kada bi svojevoljno, javno i po ličnom izboru punoljetne osobe odlučile da se bave najstarijim zanatom. Pa uđi baja tada u kupleraj, plati i budi zaveden kao konzument usluge…ovako to je čist robovlasnički izbor.
Da to su žene 21. vijeka…mnogo smo jake.
Čitam transparent koji me porazio…”Nismo rođene samo da rađamo…”
Da li su oni koji su napisali taj tekst razmislili prije nego su uzeli olovku u ruke? Da li su razmisli da su i njih rodili, da su ih napravili otac i majka, i da nisu bili rođeni sada ne bi ni paradirali i zagovarali raznorazna prava…
Zašto nešto tako “sveto” i jedinstveno, čin rođenja se vuče po blatu? Zašto žene ne slave svoju posebnost, dar da mogu da nose novi život i da se time ponose i zagovaraju veća prava baš zato što jesmo rođene da rađamo, mi žene, to i jeste naša prednost!
“Kako je onim ženama koje žele djecu, a ne mogu da se ostvare kao majke?”
Ja sam kao jaka i samosvjesna žena. Nemam djecu, nadam se da ću ih imati. A šta ako ih ne budem mogla imati. Šta onda? Boriću se i izboriti sa strahovima, naći smisao u svom životu i tada ću pomisliti…nismo sve rođene da rađamo. I zaista nismo.
A neke žene, iako mogu, to nikada ne bi trebalo da urade dok god budu odgajale neljude koji uništavaju sve što ima lijepo u čovjeku, ženi, muškarci…
Borimo se da djecu ravnopravno odgajaju i tata i mama, da učestvuju i da prave ljudske gromade… za takvo nešto ću uvijek dići svoj glas.
Srećan nam 8. Mart.
piše LJILJANA PRERADOVIĆ (Povezivanje)