GRADIŠKA – Stihove koji su se nekada često pevali u lijevčanskim selima kod Gradiške, na zimskim prelima ili nakon uspešno završenih jesenjih poslova u poljoprivredi, starina Dragoljub Baštinac (85) iz Rogolja nije zaboravio.
On ih i sada često prepričava pored vatre, sećajući se mladosti, izgradnje i obnove ratom porušenih sela. Bilo je to, veli, pedesetih godina prošlog veka kada su u njegovom selu domaćini, nezadovoljni državnom politikom pevali: “Drug nam Tito oduzeo , a drug Veso i žito i meso”.
Sada, kaže, ima vremena jer nigde ne žuri. Naradio se, dovoljno stekao, zadovoljan što su poslove nastavili sin Stevo, notar u Banjaluci i unuk Mladen, advokat.
Ne razume se, dodaje u Stevine i Nenadove poslove, ali priznaje da umeju napraviti dobru rakiju, to kod njih najviše ceni i poštujem.
– Nešto sam se loše osećao, zaglavio nekoliko dana u gradiškoj bolnici. Donosili su mi lekove, davali inekcije, ali nije pomagalo. Onda sam zamolio Nenada da mi donese litar viljamovke i ona me, pravo da vam kažem, vratila u život.
Nudio sam je i drugim bolesnicima u sobi ali nisu hteli, ne smeju od lekara i sestara. Zato sam ja ustao na noge, pobegao od bolesničkog i bolničkog kreveta i sada se kod kuće odlično osećam – uverava Dragoljub poveće društvo pored vatre, koje ga pažljivo sluša i odobrava.
– Kada uzmem ovu svoju rakijašku terapiju od kruške a ponekad šljive i dunje nemam problema sa hodanjem. Idem kuda me noge nose, samo moja glava i pamet ne mogu određvati gde ću stići i na koju stranu okrenuti – priča on.
Osim teškog seoskog života, kada se za sezonu proizvodilo manje od 100 kilograma žita, naš domaćin na svojstven način opisuje davnašnji otpor protiv moderne tehnologije i savremene proizvodnje u poljoprivredi.
– Ljudi nisu prihvatali upotrebu veštačkog đubriva. Da se nebi zamerili partiji i agitatorima, oni su preuzimali vreće, ali su ih kradom bacali u majdane i rupe. Govorili su, zar da ova smrdljiva prašina tera kukuruz da brže raste i bolje rađa, to nije za poverovati – priseća se naš sagovornik prvih državnih pokušaja osavremenjavanja poljoprivredne proizvodnje.
-Ispričaj deda kako ste struju i telefone uvodili – pitanjem se u priču ubaci unuk Nenad Baštinac, znatiželjno očekujući mnogo puta ponovljeni odgovor koji je njemu odavno poznat, ali ostalima nije.
– Tada sam poslednji put bio milioner jer sam strujni priključak platio sa dve krave plus 15 dnevnica na kopanju rupa. Dve godine sam oklevao, ali me na struju nagovorio rođak iz Rijeke. Kazao je da to treba uvesti i da sejalice bolje svetle nego lampe i fenjeri. Mnogi to nisu hteli, nisu dali bandere da se postavljaju blizu kuća i pravdali se da struja kvari oči. Trebalo je desetak godina da naše selo, kapitulira pritisnuto propagandom o elektrici – slikovito objašnjava Dragoljub stavove Rogoljčana od pre pola veka.
Radnim akcijama, dobrovoljnim radom i prilozima u stoci i žitu, ovde su gradili puteve, društvene objekte, unapređivali zadrugarstvo, gradili državu SFRJ koja već dve i po decenije ne postoji, osim u sećanjima kao što je ovo, pored vatre i bogate trpeze.
To je problem za mlade generacije – zaključuje deda Dragoljub ponavljajući da njegov životni optimizam nisu slomili ni logorovanje u Jablancu, Mlaki, Staroj Gradiški tokom Drugog svetskog rata, najamnički dani, detinjstvo u tuđim kućama, velika nemaština…
– Ispričaj stari teoriju o telefonima, to si zaboravio, otišao si na druge teme – ubaci se u razgovor njegov sin Stevo.
– Uh, tu je bilo mnogo problema. Iz Pošte i Opštine Gradiška zorno su navaljivali, ubeđivali nas da uvodimo telefone, hvalili su to na sva usta i zvona. Te dobro je zbog ovoga i onoga, pa možete se čuti sa rodbinom da ne hodate, da ne trošite pare za autobus i da ne dangubite. Nije to mnogo vredelo, jer su ljudi verovali da su telefoni špijunske sprave pomoću kojih vlast hoće da sazna šta u kućama čeljadi pričaju i da li možda neko vladare po lošem pominje – objašnjava starina državni projekat koji je, kao i mnogi pre toga, proveden u potpunosti a posle višestruko proširen i osavremenjen.
Zaključak Lijevčana da, nakon telefona i žica po selu, više ne mogu ostati neprimećeni ni u državnoj šumi ili poljima žita pa ni svojoj ili nedaj Bože, tuđoj postelji, nije daleko od istine i predviđanja.
Plug devetak
Dragoljub kaže da su mnogi u Rogoljima orali ralicama a kada je on nabavio plug devetak nije ni slutio kakve će ga nedaće snaći.
– Danju sam orao, a noću plug čuvao od lopova i kradljivaca. Dovoljno je bilo samo malo nepažnje pa da plug, kao vrhunac napretka u njivskim poslovima, nestane bez traga – priseća se starina Dragoljub Baštinac davnašnjih vremena. Njegova priča u sada naprednom selu, sa velikim i modernim imanjima, kućama koje ne zaostaju za gradskim centrima, snažnim amšinam akoje brekću na plodnim njivama, deluje gotovo nestvarno ali veoma uverljivo.
Blic Milan Pilipović