GRADIŠKA – Oslovljavanje nadimkom umesto ličnog imena i prezimena za mnoge stanovnike Gradiške, poznate u ovoj sredini, postalo je sasvim uobičajeno. Tako svi znaju ko je Pogača, Garib, Bajo, Braco, Mile Grozdin, Džimi, Cuni, Mane Šiptar, Maki, Špira, Miler…
Izostavljanje nadimka često dovodi do zabluda u vezi identiteta. Braco je Slobodan Vidović zaposlen u Opštini, Pogačom zovu arheologa Milana Đurđevića, Garib je Ljubo Rađević, najpopularniji šeret i vozač u penziji.
Kada se čuje da će neko kod Baje, nije teško odgonetnuti da će u riblji restoran kod Stojana Jerkovića. Vlasnik lanca pekara je Špira ili Ranko Lončarević.
Kamenoresca Milu Petrovića poznaju kao Grozdinog a vozača sportskih automobila Milana Stojnića oslovljavaju nadimkom Džimi. Cuni je ugledni profesor u penziji Jovo Dukić, Mane Šiptar građevinski preduzetnik a ekonomistu i muzičara Milenka Pavlovića njegovi sugrađani znaju po nadimku Miler.
Maki je Miodrag Manojlović, lider Crnogoraca i doskorašnji odbornik nacionalnih manjina u Gradiški.
Kako su poznati stanovnici Gradiške dobili nadimke i šta oni znače, njihovi sugrađani malo znaju. Oni koji se rado odazivaju na te nadimke, duhovito pričaju kako su ih „zaradili“, ko ih je smislio, šta je bio povod.
Arheolog Milan Đurđević kaže da su njegove komšije, tragajući za verodostojnim opisom njegovih moralnih kvaliteta tako došli do nadimka Pogača.
-Govorili su, Milan je dobar kao hljeb pa su završili na pogači. Prozvali su me tako davnih godina. Ukoliko bi mi uzeli nadimak, čini mi se da bi sa njim otišlo pola mene – veli Pogača nazdravljajući radoznalom društvu u kafani „Kod Kotura“.
Kamenorezac Mile Petrović na čijim vizitkama, uz telefonske brojeve i druge lične generalije, piše Mile Grozdin, priča da je kod njega sve jasno i logično.
-Kada se udala moja majka Vida, privio sam se na rame moje supruge Grozde. Tako sam se poistovetio sa nadimkom bez kojeg, kao ni bez Grozde, ne bih mogao funkcionisati. Tako mi je Grozda stalno u pameti – kaže Mile.
Manojla Mihajlovića prozvali su Šitarom pre pola veka kada je sa Kosova došao u Gradišku.
Slobodana Vidovića, načelnika opštinskog Odelenja za urbanizam pokojni otac Dule Vidović počeo je zvati Bracom čim je prohodao, zbog prijateljstva sa partizanskim ratnikom i saborcem Vladimirom Nemetom Bracom.
-Garib je turska reč i znači degenerik. Navodno je nekog šepavog Turčina koji je imao han u Lijevču a zvali ga Garib, ubio moj predak. Posle su ga komšije plašile govoreći, beži eto Gariba… Tako je on zaradio turski nadimak koji se posle u lozi Rađevića prenosio sa kolena na koleno pa sve do mene –kaže Ljubo
Rađević Garib koji je doznao da njegov nadimak znači siromaščić, poštenjačić, naduvenko… Ranko Lončarević Špira nadimak je nasledio od dede Špire Lončarevića koji je pre Drugog svetskog rata emigrirao u Ameriku.
Milana Stojnića su prozvali Džimijem zato što mu je idol bio as Formule jedan Džimi Klark, vozač bez straha koji je sedamdesetih poginuo na stazi u Silverstonu.
Na ulici u Gradiški tako se češće čuju oslovljavanja nadikmcima nego imenima iz ličnih dokumenata.
Celo selo u nadimcima
U prigradskom naselju Bok Jankovac malo ko od meštana se odaziva na pravo ime, već na nadimke.Tako je predsednik Mesne zajednice Miodrag Račić poznatiji kao Knez, njegov rođak Mladen Račić je Azac, Mirko Kovačić je Jablan, Josip Barišić Lukin a njegov sin Željko je Malik. Zorana Zorića zovu Pelcovani a Dragoslav Trkulja je Čuveni.
U ovom naselju nije rijetkost da kućni ljubimci nose imena ljudi. Tako se jedan dalmatinac zove Boško a drugom psu je ime Ljubiša.
(Arhiva EuroBlic – Milan Pilipović)