GRADIŠKA – Starine koje je Đorđe Raca iz Bok Jankovca kod Gradiške sakupio i izložio u porodičnoj kući privlače veliku pažnju njegovih komšija. To su veoma stari kućanski predmeti pronađeni na nesvakidašnjim mestima, podrumima, smetlištima, njivama, zapuštenim kućama.
Među Racinim starinama je i srpski opanak sa tavana u Austriji. Pronašao ga je pre tridesetak godina, ispod krova stare zgrade u Beču gde je stanovao.
-Saznao sam da je vlasnik zgrade bio u okupacionim trupama u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Na to su ukazivali i drugi predmeti, opasač, kapa, oznake i drugan vojna oprema koju sam, zajedno sa opnkom pronašao u prašnjavom ormaru na tavanu – ispričao nam je Raca pokazujući pleteni srpski opanak koji svedoči o burnom putešestviju.
To je njegov najdraži suvenir u kolekciji među grebenima, vretenima, sačevima, vodijerima za kosidbu, drvenim kašikama, preslicama i vretenima. O svakom od ovih predmeta Đorđe Raca, poznat po umešnosti u tamburanju i organiozovanju zabavnih programa u svome mestu, raspreda duge i zanimljive priče.
-Vodijer koji služi koscima izrađen je 1946. godine. To jasno piše na ovom predmetu od drveta kojeg su kosci nekada nosili oko pasa. Služio je za vodu, granitno oštrilo i kvasilicu za kose – objašnjava Raca svrhu vodijera. Pronašao ga je, veli, na smeću jer ga je očigledno neko od meštana bacio, odlučan da raskrsti sa tradicionalnom kosidbom i teškim poslom na livadi.
Zagledajući prakljaču i vreteno, Đorđina desetogodišnja unuka Iris Raca trudi se da odgonetne svrhu ovih starih predmeta bez kojih je život u lijevčanskim i potkozarskim selima nekada bio nezamisliv.
– Vreteno je kao mala gljiva sa dugačkim repom a ovo drugo, ne znam šta je. Dedina prakljača je kao drveni reket, tako nekako meni izgleda – zbunjeno i neodlučno odgonetava Iris, iznenada pred nju postavljenu zagonetku.
-Prakljača je nekada bila gradiška mašina za veš na ručni pogon. Time su žene prale veš udarajući snažno u garderobu na drvenom panju, zamoćenu u lug. Vretenom se tokom zimskim noći, pored petrolejki prela vuna – objašnjava Đorđe Raca svojoj unuci koja ga nepoverljivo sluša kao da joj priča najveće bajke.
Kamen sa Njegoševog mauzoleja smešten u istu kolekciju 1983. godine i progoreli sač star više od jednog veka, kaže Raca, takođe svedoče o njemu i ovdašnjim ljudima.
-Sač sam dobio od pokojnog Rade Baraća iz Kozinaca. Progorero je na vrhu što je znak da je nekada mnogo korišten i da se dobro i zdravo jelo. Kada ga pogledam, čini mi se kao da se i sada ispod ovoga sača širi opojni miris kukuruze i mesa – priseća se naš sagovornik tradionalnog načina života u selima pored Gradiške, koji jedino živi u sećanjima starijih stanovnika ili simbolično svedoči Đorđina kolekcija.
Milan Pilipović EuroBlic