GRADIŠKA – Borislav Šokčević, specijalista interne medicine u penziji je izložbom „Svetlost i senke duše“ u Zavičajnom muzeju, obeležio tri decenije svoga stvaralaštva kistom i tušem.
Njegov crno-beli svet, nastao u tišini, uglavnom noću kada grad spava, svedoči o ljudskim dušama, zebnjama, strahu, duhovnosti, beznađu u teškim vremenima ali i nadi, uverenju da uvek treba tražiti tračak svetlosti, put ka spasenju.
-Moja duša reaguje na velike potrese u meni ili u ljudima iz moga susedstva, moga grada, celog kraja. Zato sam uradio nekoliko slika, celi jedan opus podstaknut egzodusom iz Zapdne Slavonije tokom rata. Bavim se i našim svetinjama, crkvama, manastirima, tu su i slike o Gradiški, gradu moga detinjstva i rane mladosti koji živi samo na slikama jer je nestao, promenio se pod naletom modernog doba, drugačijeg vremena od onoga u mojim uspomenama – opisao nam je Šokčević suštinu svog umetničkog interesovanja. Svaka slika, objašnjava autor, predstavlja trenutak njegovog života otet od zaborava. Ovo je nastavak, nova dimenzija Šokečvićevog stvaralaštva, utemeljena prethodnim izložbama “Gradiška nekad i sad”, “Svetogorske skice” i “Albanska golgota”.
-Ti trenuci razapeti između crnog i belog su moje emocije, one teraju na stalno razmišljanje, angažovanje, na neprekidno umetničko kretanje koje me ispunjava, ohrabruje i otvara nove životne i umetničke vidike. Oni me izazivaju i podstiču na stalno traganje za svetlošću, za senkama, za dušom koja nikada nije mirna niti spokojna – opisuje Borislav Šokčević smisao svoga umetničkog angažovanja. Objašnjavajući motive koji su ga podstakli na ovaj vid stvaranja, autor kaže da među 28 slika izloženih krajem aprila, centralno mesto zauzima opus “Slavonija – prvi maj devedeset i pete”posvećen srpskim stradalnicima u izbegličkim kolonama koji su spasenje pronašli u Gradiški. Za Boru, kako ga u gradu na Savi mnogi oslovljavaju, njegove kolege po kistu ili belom lekarskom mantilu, kažu da je on specijalista tuđe i svoje duše, da je veliki humanista, predusretljiv, ljubazan, uvek raspoložen i pristupačan stručnjak koji uvek ima razumevanja i strpljenja za sve ljude ophrvane bolešću i nedaćama.
-Mene život nije mazio, u mnogo čemu nisam imao sreće ali me to nije obeshrabrilo, nije udaljilo od ljudi, od moga okruženja, nije u meni ugasilo želju da pomognem svakome ko mi se obratio u bolnici, na ulici, u kući ili drugde – objasnio nam je Šokčević svoju životnu i profesionalnu filozofiju.
-Neskromno je da govorim šta sam i koliko uradio u zdravstvu tokom 40 godina ali smatram da sam bitno doprineo segmentu interne medicine, njegovom unapređenju u našoj sredini – podsetio je Šokčević na svoju karijeru, na četiri decenije u ambulantama, operacionim salama, bolničkim sobama, svuda gde je ljudima bila neophodna pomoć. On je, smatraju Borini sugrađani, bio odan poslu i pacijentima, pronalazeći recet, određujući tačne dijagnoze za telo ali i za dušu.
Podrška najbližih
Borislav se diči podrškom svojih najbližih, unuke Lane, unuka Nemanje, snahe Božane i sina Mladena koji su bili na njegovoj izložbi i među prvima čestitali, stisnuli mu ruku i poželeli uspeh.
-Unuk Nemanja iz posebne perspektive prati moje stvaranje i pokušava sebe uneti u taj moj crno-beli svet. Često me i nasmeje i oraspoloži. Kada sam jednu sliku, savski most, poklonio njegovoj učiteljici Danijeli Gvozderac, to mu se nije naročito dopalo. Kada je završena školska godina, zaključene ocene, učiteljica se opraštala od svojih učenika, poželela da se lepo odmore tokom leta upitavši da li je štogod zaboravila, javio se Nemanja i kazao, zaboravili ste dedinu sliku na zidu u učionici da mi vratite, poneo bih je kući – ispričao nam je Boro anegdotu iz OŠ „Danilo Borković“, čemu se svi smeju, kada se toga sete.
Blic Milan Pilipović