Među malobrojnim živim svedocima koji pamte stradanja jasenovačkih logoraša je Nenad Vukić (82), iz sela Donja Gradina kod Kozarske Dubice.
Njegova kuća je pored topole užasa, na kojoj su ustaše NDH tokom Drugog svetskog rata vešale zatočenike.
Za vreme ceremonije obeležavanja 75. godišnjice genocida u Jasenovcu i Donjoj Gradini, koja je održana u petak, Vukić je za „EuroBlic“ izneo potresno svedočenje, duboko urezano u njegovo pamćenje.
Imao je tada pet godina, ali su slike ljudske patnje koju je video i sada sveže.
– Ova topola je bila uspravna, velika, dugačkih grana koje su se širile na sve strane. Pamtim je kada smo se 1945. godine vratili kući iz izbeglištva u poharano selo Donja Gradina, gde su na sve strane bili leševi, tragovi neverovatnog zločina. Iz zemlje, iz svežih i masovnih grobnica izvirali su pomešani ljudska krv i kreč – priča Vukić, okružen ukućanima i rodbinom, posmatrajući sa nasipa hiljade ljudi koji pristižu noseći upaljene sveće za duše umorenih logoraša.
– Ispod topole video sam mrtve ljude sa užasnim tragovima klanja na vratu, razbijenih lobanja, polomljenih ruku, vezanih bodljikavom žicom… Ležali su kao snoplje žita, jedni preko drugih, razbacani i unakaženi. Nigde se nije moglo nogom stati, a da već na prvom koraku ne stupite na ljudski leš, kostur, lobanja bez trupa, ruke bez ramena, noge razvučene, otkinute jedna od druge – iznosi Vukić jezivo sećanje, prizore ispod topole koja je postala simbol patnje i stradanja 700.000 Srba, Jevreja, Roma i drugih nedužnih ljudi umorenih u najstrašnijim mukama.
– Malo niže, u vodi pored obale, uz takozvane šipove pobodene da se obala ne runi, zaustavljali su se vezani leševi, njih po četvoro, kao splavovi. Preko njihovih raspadajućih tela nabreklih od vode bile su prebačene daske na kojim je pisalo ’Ode mati djecu školovati’. To su bile poruke njihovih dželata. Tako su, polako i jezivo plutali niz mirnu reku ostavljajući krvav trag – opisuje Nenad Vukić slike iz najranijeg detinjstva koje ga i sada prate.
Kuća Vukića, iz koje su njegovi roditelji, braća i sestre uspeli pobeći u Kozaru, bila je mučilište, mesto gde su na putu za Donju Gradinu ustaše vodile logoraše na klanje, streljanje, ubijanje…
– Tu su ih, u našoj staroj kući skidali, mučili, iživljavali se nad njima. Otimali su dragocenosti koje su bednici poneli od kuće. Svesni svoga kraja, a ne želeći da njihovo zlato i nakit čuvani za „crne dane“ dopadnu u ustaške ruke, bacali su ih u klozet pored kuće – svedoči ovaj strarac razmere zla koje su njegovo, nekada lepo i pitomo selo pretvorile u najveću grobnicu, gde na dubini od samo metar počivaju stotine hiljada žena, dece i straraca.
Naše žrtve moramo više poštovati
Nenad Vukić je zadovoljan što su vlasti Srbije i RS odlučile da jasno i glasno progovore o zločinima u Jasenovcu i Donjoj Gradini, nepreglednoj grobnici na ušću Une u Savu. – Dobro je da se na zložine podsećamo, ali mi naše žrtve koje leže svuda oko nas i ispod nas nepoštujemo dovoljno. Tek sada, u poslednje vreme o tome se počelo pričati. U poređenju sa Hrvatima, našim prvim komšijama koji čak veličaju svoje zločine, to je zanemarivo i nedovoljno – kaže Vukić.
BLIC