Laktaši – U pismima koja, obično za pravoslavne svetkovine i državne praznike bivše Jugoslavije šalje zemljacima rasutim po svetu, Nikola Kobac, građevinski inženjer poreklom sa Korduna a sada nastanjen u Banjaluci, iznosi zebnju i očaj zbog izgubljenog zavičaja.
Od vlasti u Srbiji Kobac tražio da ga proglase
konjem i vrate na dedovinu.
U najnovijem pismu, podstaknut običajem novogodišnjih pisanija, “bivši direktor bivše firme „Petrovac“ Vrginmost,
građanin bivše Hrvatske i bivše Jugoslavije, pesnik u prolazu a lutalica neprolazni”, sa setom analizira minula leta.
– Odmiču vreme, godine, meseci, dani… starimo i nestajemo.
Ostale su neuzorane njive i neiskrčena dvorišta, nesazidane kuće i neoplakani grobovi. Ostala su popaljena ognjišta i napuštena domaćinstva. Stara naselja sa novim ljudima. Kultura u podrumima uskladištena a pamćenje u knjigama precrtano.
Ako se istorija ponavlja, zašto baš na nama – pita se ovaj inženjer građevine koji nam doturi pismo, negde u pauzi posla na lijevčanskim novim cestama.
– Svakih pedeset godina, naši preci su sa tavana pušku skidali i u nove ratove koračali. Palili tuđe i svoje. Oko vatre kolo igrali a za neimaštinu druge krivili! Svim vojskama generale dali a po svakom dimu pet regruta u rat slali. Ginuli od Moskve do Pariza. Pred Napoleona izlazili a ispred komšije bežali. Vojskom Austrougarske komandovali a u svojoj glavu gubili. I gdje smo sada, na pragu 13. godine novog veka – pita se Nikola Kobac, zadovoljan što bar u pismu, može izneti svoju nevolju, ne hajući mnogo da li će to uopšte pročitati njegovi adresanti.
– Neće se u Hrvatskoj više roditi novi Tesla, ni Milanković Milutin a ni Josif Pančić. Neće više srpske ruke note napisati kao Josif Runjanin, ni pesme spevavati novi Preradović, Matavulj, Desnica, Vitez… Sa ovog sveta odoše i Pavle Jakšić i Gojko Nikoliš…Čujem da još teška koraka ’oda Rade Bulat, general zemlje koje nema – jadikuje Kobac časteći svoje zemljake novogodišnjim željama.
– Da živite i nadživite sve strahove i sve nesreće koje vas pratiše u poslednjih 20 godina. Da dečiji plač nadjača sve jauke prošlosti a mladost sve sahrane sadašnjosti.
Kobac kaže da je, u jeednom od prethodnih pisama, tražio od vlasti u Srbiji, gde je posle izbeglištva proveo dvanaest godina, da ga proglase konjem i u dogovoru sa hrvatskim vlastima vrate na dedovinu, u selo Trepča broj 28, na Kordunu.
Navodi da ga je na to podstakla efikasna isporuka konja sa ergele u Lipiku od strane Srbije koji su privremeno bili negde blizu Novog Sada. To je, priča Kobac, bilo pre nego što su on i njegove bivše komšije dobile priliku da dođu na svoju dedovinu.
– Posmatrajući dvojicu ministara na ergeli, moga i mojega kako se siti i zadovoljni srdačno rukuju, poželeo sam konjsku privilegiju – objašnjava Kobac, sa poslednjim prebivalištem u Topuskom, Ulica Osmog marta. Sadržaj zahteva bez odgovora, kojeg su naizust naučili mnogi njegovi zemljaci u Americi, deklamuje reporteru „EuroBlica“.
– Zato vas molim, gospodine predsedniče, da mene, Nikolu Kopca, proglasite konjem i da mi date ime Kaligula a o tome izdate lične dokumente. Utovarite me u kamion i vratite u dedovu postojbinu jer, i onako, nema ko da pase srpske livade u Hrvatskoj – odvažno je napisao Kobac nastavljajući u istom stilu. – Još nešto, da ni slučajno za mene ne tražite odštetu jer sam se ovih dvanaest godina sam hranio. Na taj način ćete se sami rešiti jednog Srbina a hrvatska će dobiti konja. Za pretke i potomke me ne pitajte jer još uvek se prebrojavaju. Uslišite gospodine predsedniče, moju molbu. Obavestite me koji su dokumenti potrebni da pređem u konjsku nacionalnost te tako pojednostavim odnose dveju demokratskih republika, Srbije i Hrvatske, da problem ne usložnjavamo – zaključuje Nikola Kobac, u jednom od svojih pisama ispisanih srcem i velikom nevoljom.
Milan Pilipović EuroBlic