U nezgodi su oni koji pišu jer moraju, a na svoj ih način terorišu oni što pišu a ne moraju. Zamislite ljude koji za ovaj kratki ljudski vijek napišu i objave pedesetak, osamdesetak, pa i više knjiga. Skribomanija se “uklapa” u ovo svenastojanje da se unese što više haosa u kulturu i duhovnost na ovim prostorima – veli na početku razgovora književnik Ranko Preradović, čija su izabrana djela u pet knjiga, poslije zavičajnog Prnjavora, beogradskog Sajma knjiga, susjednog sela Vijačani u njegovim rodnim Vršanima, te Banjaluke gdje živi više od pet decenija, predstavljena javnosti u Ljubljani, u Sloveniji.
Otkud u Evropskoj uniji?
– Slučajnost je jača od stvarnosnih tokova života. U Ljubljani smo se našli na poziv Udruženja srpskih književnika Slovenije, a upriličeno je da gostujemo i na 31. Sajmu izdavaštva Slovenije. Izabrana su djela predstavljena na književnoj večeri u sali Srpske dijaspore Slovenije, a o te moje već dobro znane četiri knjige, koje je priredio kolega Mirko Vuković, što predstvlja njegov izbor iz mojih petnaestak za pola vijeka napisanih i objavljenih knjiga i svakoj je od tih knjiga napisao predgovor, govorila je supruga, moja Stevka, sa kojom sam u braku više od pedeset godina. Sve u svemu, čudo neviđeno?!
Koliko je ovovremenosti u vašoj literaturi?
– I ono što je juče bilo ovovremenost, kao i ovo današnje, svojevrsna su moja priča o stvarnosti koja je, kako god hoćemo, bolna i čudnovata. Moje zbirke pjesama “Dnevnik ništenja” ili “Ludnica”, objavljene sada već davnih sedamdesetih godina, kao da su najavile na svoj način ovovremenost. Haos koji traje dobranih dvadeset i više godina na ovim prostorima “projektovan” je tim mojim pjesničkim predskazanjima. Šta mislite da, sada i ovdje, pišem o nekoj budućnosti? Naprotiv, činim sve da prepisujem sadašnjost…
Je li tako i u novinarstvu?
– Od tog “spisateljskog zanata prokletog” živim i za njega trajem više od pedeset godina. Novinarstvo je nešto što čovjeka vazdigne, drži ga kao opijat, prosto “manipuliše njime” ukoliko se taj “njegov djelatnik” posve posveti toj zanimaciji. Možete zamisliti da još i sada, bez obzira što smo u zlu dobu, kada su i ta takozvana “printana sredstva informisanja”, a ja bih to nazvao “novinama”, u zaista teškoj situaciji i najčešće uređivani izvan samih redakcija. “Narodne novine” su tu neki mali izuzetak. Često se pitah koji je razlog za izlaženje ponekog od “printanih medija”? Šta bi tu mogao da radi čovjek mog zaljubljeništva u novinarstvo?! A, boga mi, podobro je ne prepisivati ovovremenost u doslovičnoj pojavnosti da nas ne bi prozivali razne sudije i sudovi, svjetske “sudanije glupe”, kakve imamo. Strašno, zar ne!?
Šta je sa književnosti, kulturom uopšte u ovovremenosti?
– Duga je to i teška priča. Neko je, uvodeći nas u globalizaciju, koju još imenuju i tranzicijom, a ti pojmovi imaju toliko ružnoće da je otrcan naš čisti srpski jezik, pa ponestaju prave riječi za njihovo prikazivanje (i pokazivanje), domislio način potpunog poraza srpske kulture, duhovnosti, i u tom sklopu književnosti. Najviše tome doprinose sami takozvani pisci, književnici, koji pišu o ko zna sve čemu, ali malo o stvarnosti. Nedavo je Udruženje književnika RS primilo dvadesetak novih članova, ima i onih kojima bi trebalo skrenuti pažnju da ne pišu i ne objavljuju, ali neko je rekao da su “dobri” i da pripadaju organizaciji. Veliki pisac dr Stanko Pivašević iz Šamca, je objavio pet-šest knjiga, a nije na spisku članova Udruženja. Kako i zašto, niko mi ne umije objasniti. Ako zna, neka objasni i vašim čitaocima…
Šta je raditi da se to nekako “popravi”?
– Klanovi i klanovisti (čitaj činioci klanova) sve su i svja u okviru književne politike i stvarnosti. Pisci su, oni iskreni i stvarni, podosta izvan svega toga. Oni koji će doći, a velika je brojka vrlo sposobnih i dobranih mladih stvaralaca, sigurno je da će sebi smisliti neko novo društveno organizovanje, da prevaziđu konfuziju koju su unijeli u sve to postojeći “ideolozi” i njihovi izvršioci. Pokazala je to najbolje svojim primjerom Tanja Stupar Trifunović, ozlojeđena činjenicom da je na neki način “zaobiđena” nekom “njihovom nagradom”, isključivši se iz njihovog, klanskog djelovanja. Svaka čast iskri koja će, nadam se, koliko sutra zapaliti tu istinsku, iskrenu vatru budućeg organizovanja.
S. STANIĆ
Budućnost kulture i književnosti
Budućnost književnosti i kulture na ovim prostorima, prema riječima Ranka Preradovića nije nimalo svijetla, dok god ima onih koji su tu budućnost podredili svojoj sujeti i udobnoj sadašnjosti.
– Ovovremenici, mufljuzi, stvaraoci svojih biografija i smetala biografijama onih iskrenih, stvarnih, podredili su budućnost svojoj sujeti i udobnoj sadašnjosti. Ima ih na nesreću podosta, a meni je žao što su tu i neki moji savrsnici, kojima bi morala biti na umu književna i kulturna budućnost na ovim prostorima. Zagledani samo u sebe i svoje djelo, oni gaze čeličnim čizmama zabluda i ruše sve pred sobom, pa i tu budućnost, samo zarad svoje udobnosti i lažne afirmacije. Zaista žalosno i, pitam vas, šta njima i sličnima može značiti budućnost?! Na sreću, ima onih iskrenih, raduju me i drže u nadi da je, ipak, budućnost moguća.
Narodne novine