Starica Mijoljka Ponjević (80) iz gradiškog naselja Senjak, gde je sa suprugom Nikolom krajem rata doselila iz Jajca, mesečno oplete tridesetak pari čarapa i priglavaka.
Najveći deo ovih ručnih radova Mijoljka proda na pijaci ili kod kuće, mada njena trgovina, kaže, ne cveta. Ipak, bez igala i pletiva ne može, jer joj je to davno prešlo u naviku.
– Ona to stalno radi, od jutra do kasne večeri. Primetim često kako drema pletući, zatvori oči ophrvana snom, a opet plete i ne popušta. Zato sam joj rekao u šali da ću, ako umre pre mene, na njen grob zabosti igle i pletivo umesto cveća i spomenika, pa neka plete i na onom svetu – šaljivo komentariše njen suprug Nikola, medicinski tehničar u penziji, koji je u novoj životnoj sredini pronašao i novo zanimanje.
– Pečem rakiju, po malo pijem i dušu grejem. Mijoljka ponekad promeša kom u kazanu da ne zagori, a ja njoj udenem igle i započnem osnovu za čarape. To se kod nas zove udruženi rad. Posle nazdravljamo u naše zdravlje i za svetog Nikolu, našu krsnu slavu čiji naziv sam izrezbario u drvetu i postavio u flašu sa šljivovicom – priča Nikola Ponjević.
On i Mijoljka se mogu pohvaliti vrednim rukama jer su, posle izbeglištva i kratkog boravka u Odžaku u Posavini, izgradili kuću u Gradiški i obezbedili uslove za staračke dane.
– Dobro nam je, samo kada bih ja bolje prolazila na pijaci. Par čarapa je deset, a priglavaka šest maraka. Ne može jeftinije, a opet slabo ide. Kod kuće su mi pune kutije pletenja. Mladi hodaju bosi, a stari nemaju para, u tome je moj problem. Mesečno se nekako sabere do stotinu ili koju marku više. To mi dođe kao mala penzija ili nekoliko dnevnica od pletenja i pletiva – izvlači Mijoljka svoju računicu dok igle, po navici, lete iz ruke u ruku, klupko se odmotava a plet odmiče.
Na njenim koljenima je nekoliko pari upravo opletenih priglavaka od ovčije vune koje će u četvrtak izneti na gradišku pijacu.
Blic