Srbac – Dobacivanja i uvrede, zbog imena naseobine, stanovnici Bosanskog Svinjara više nisu mogli trpeti. Ime mesta u kome se pominju „Bosna i svinja” malo kome se i dopadalo. Zbog toga su, uoči Mitrovdana trideset i treće, meštani u Beograd poslali delegaciju koja je tada „privolela kralja i njegovu vladu da Bosanski Svinjar ubuduće ponese ime Srbac”.
– Radosti Vida Kataline, načelnika opštine, Jove Bajića njegovog zamenika, te Milana Radukića, sveštenika, i Nikole Vasiljevića, upravnika osnovne škole, nije bilo kraja kada im je ministar unutrašnjih poslova Živojin A. Lazić, uručio „dekret o preimenovanju Bosanskog Svinjara u Srbac”, priča Obrad Nikičević.
Novi naziv je varoš dobila po planinskom vencu Srp ponad Srpca, ali i zbog činjenice da su u ovom kraju gotovo svi bili Srbi. Srpčani danas Bosanski Svinjar pominju samo o proslavama i svetkovinama kada se sete dekreta kraljeve vlade. Nekako radije pričaju o Bardači „močvarnom području od međunarodnog značaja i filteru životne sredine” kako piše u sertifikatu dobijenom prošle godine od Ramsarskog sekretarijata iz Švajcarske, institucije koja se bavi zaštitom prirodnih bogatstava Starog kontinenta. A u toj Bardači danas je više od dvesta vrsta ptica te dvesta osamdeset biljnih i trideset i dve vrste riba.
Pre pet-šest godina u Bardači se kuvao riblji paprikaš u kotliću od rosfraja. Skuvano je oko tri i po hiljade litara čorbe. U kotlić je stavljeno trista šezdeset kilograma ribe i 42 kilograma ikre. Uz 40 kilograma ajvara i isto toliko limuna te malo manje drugih potrepština, sve je to kuvano i u stotinak litara ulja. Turistički radnici i više hiljada njihovih gostiju imali su nameru da tih, više od tri hiljade litara pripremljenog ribljeg paprikaša bude upisano u Ginisovu knjigu rekorda.
– Došla je i komisija koja je resgistrovala rekord koji nikada nije uvršten u Ginisovu knjigu. Trebalo je, izgleda, to malo „podmazati”, a mi za to nismo imali novca. Ili možda bolje reći sluha. A da smo to tada uradili ko zna dokle bi se daleko proneo glas i Srpca i Bardače, kaže Žarko Šarić.
Šezdesetih godina prošlog veka, kada su se kopali kanali i podizali nasipi za odbranu od poplava u srbačkom kraju, uz obale Save pronađeno je dvadeset i sedam praistorijskih, četiri antička i četrnaest srednjovekovnih građevina i objekata. Posebno značajno je sojeničko naselje, koje je, kako kažu arheolozi „podignuto uz obale reke sedamsto godina pre Hrista”.
Imaju Srpčani običaj reći da je se u njihovom kraju danas poseče najviše glava u BiH i bivšoj nam Jugi, pošto se, u kraju sa dve stotine peradarskih farmi i desetak klaonica podignutih uz njih, svake godine zakolje više od deset miliona tovnih pilića
U Srpcu se i danas, uz bezbroj drugih priča iz prošlosti, sete se i Saliha Bahtijarevića, poslednjeg srbačkog bega koji je skončao 1937. godine. Beg je gazdoavo sa šezdesetak posto srbačkih poseda. I uz takvo bogatstvo ostao je sam i umro među Srbima. Žena mu i kćer zamolile su seljake da bega dovezu i sahrane u Banjaluku. Oni su i pristali na to. Umotali su ga u nekakav ćilim i stavili na konjska kola. I krenuli.
– Na putu prema Banjaluci, negde oko Kriškovaca, kočijaš se okrenuo i video na bega nema. Ispao je negde usput… Vratili su se, našli ga i nastavili svoj put. Kada su bili nadomak Banjaluke setili su se da nemaju nikakve papire kojima bi sa mrtvim begom prošli kroz grad. Ali kočijaš i pratnja, bega su uspravili i umotali u onaj ćilim u nameri da policiji, ako ih presretne kažu kako je čovek bolestan i kako hitno mora doktoru. Na kraju se sve nekako završilo. Poslednji srbački beg koji usput ispao sahranjen je na porodičnom mezarju u Banjaluci, priča Stojan Zvonar.
Pričaju danas u Srpcu i o kukuruzu koji je u srbačkom kraju sve do pedeset i pete godine sada već prošlog veka, bio osnovna hrana… I o prvom aeroplanu koji je, 1919. godine, nadletajući Posavinu, rasterao kosce koji su se, zbog „straha od sotone odozgo sa nebesa” razbežali na sve starne. Samo da spasu glavu.
Pričaju Srpčani i o dvadesetak Titovih boraca koji su učestvovali u borbama za oslobođenje Beograda… I o svom velikom glumcu Uglješi Kojadinoviću koji je sahranjen u Srpcu, tamo gde su mu koreni… I o akademiku Jovi Vraniću… I o operskoj divi Verici Vranić koja je na put po svetskim metropolama krenula iz svog rodnog, srbačkog kraja.
Politika