GRADIŠKA – Svakodnevno Dragutin Ugrenović (50) iz Miloševog Brda pod Kozarom putuje peške na posao u Gradišku. Tako dnevno u oba pravca prelazi šezdeset kilometara pešaćeći gotovo celu radnu smenu. To je njegova stalna terapija u borbi za zdrav život.
Ugrenović koji živi sam i svuda ide peške je pre sedam godina, videvši da se drugačije ne može izboriti sa vlastitim kilogramima, na sugestiju lekarke Ruže Jarić odlučio da promeni način života.
– Imao sam 150 kilograma i svuda išao traktorom. Zdravlje mi je bilo narušeno visokim krvnim pritiskom i šećerom a život postao nesnošljiv. Bio sam ljut na samoga sebe i na celi svet.
Odlučio sam da promenim stil života, odmaknem se od obilnih obroka, eliminišem meso a dohvatim se povrća i voća pa krenem peške, ne osvrćući se na godišnje doba i vremenske prilike – priseća se ovaj pedesetogodišnjak koji se u selu bavi stočarstvom a u Gradiški radi na stadionu FK „Kozara“. Fudbaleri i drugi sportisti su ga svojim primerom podstakli da počne razvijati zdravo telo i u njemu zdrav duh. Sada ima sedamdeset kilograma i svuda ide peške.
– Imao sam nepokolebljivu volju da odbacim sve što sam voleo, najviše hranu. Pet puta sam dnevno jeo sve i svašta a noću ustajao bar dva puta da dopunim želudac. To je za mene prošlost koje se nerado sećam – priča Dragutin koji je izračunao da godišnje prepešači šet hiljada kilometara.
– Čuvam zdravlje, ne trošim gorivo za traktor osim kada idem na oranje, osećam se dobro… Problem mi je jedino što godišnje poderem više cipela i patika nego sve moje komšije zajedno u Miloševom Brdu. Oni su me u početku, usputno nudili da me povezu ali to nisam prihvatao. Zato sada više niko i ne staje vozilom kada me sustigne na putu – objašnjava Ugrenović pokazujući fotografije iz vremena kada je imao duplo više kilograma nego sada. O sebi priča mnoge anegdote. Kaže da je pešaćeći u Gradišku, Kozarsku Dubicu, Na Kozaru, u Prijedor ili Banjaluku upoznao mnogo ljudi.
– Oni koji me ne pamte po imenu kažu, to je onaj što hoda peške. Trener „Igokee“ u Laktašima Dragan Bajić, čuvši za mene, odmah me pitao šta jedem i da li sam se bavio sportom. Košarkaši kojima sam rekao koliko kilometara prelazim godišnje, nekako uglas su me pitali, kada menjam ulje – objašnjava Dragutin Ugrenović. Poverava nam se da bi rado otišao peške i do Beograda ali nema obuće ni druge opreme.
Ovaj skroman i vredan čovek koji je uvek na stadionu FK „Kozara“, posebno se angažujući na prvenstvenim utakmicama gdje pomaže celu organizaciju, voleo bi otiću na neko gostovanje sa crveno-belim timom. Možda mu se ta želja i ostvari na poslednjoj utakmici kada Kozara prve subote u junu igra protiv „Slobode“ u Novom Gradu. Tu bih svakako, veli Dragutin, prekršio pešačku naviku i poutovao autobusom da klubu kojeg volim donesem sreću i pobedu.
Komšijama ne može ugoditi
Kada sam odlučio da parkiram traktor pa peške krenem do prodavnice, priča Dragutin, svi su pitali a gde ti je trsktor, zašto ideš peške. Sada kada traktorom dođem u prodavnicu po đubrivo ili druge potrepštine, opet narod pita, otkuda ti na traktoru kada uvek ideš peške. Eto, narodu se nikako i nikada ne može ugoditi.
Milan Pilipović EuroBlic