Naslovna Kultura Majkl Džekson kao metafora našeg beznađa

Majkl Džekson kao metafora našeg beznađa

Beznađe je gore od siromaštva, kaže reditelj filma „Spomenik Majklu Džeksonu“, koji je oduševio publiku 28. filmskog festivala u Herceg Novom.

Puno gledalište Kanli kule smehom, uzdasima, pohvalama, čak i aplauzima na otvorenoj sceni pratilo je u subotu uveče projekciju filma Darka Lungulova, mračne komedije čija se radnja odvija 2009. godine u malom gradu Srbije gde glavni junak nastoji da podigne spomenik svetskoj megazvezdi kako bi pridobio ženu koju voli, vratio život u opustošenu sredinu, dok se kroz njegove uspone i padove prelama snažna kritička slika društva, naših političara, njihovih dilova i manipulacija koji su ubili svaku nadu.


Zašto baš Majkl Džekson?

– To je film o nama, Džekson je metafora. Inicijalna kapisla je bila vest koju sam pročitao da u Žitištu hoće da podignu spomenik Rokiju Balboi. Isprva to zvuči suludo, ali je zapravo sasvim normalno, jer je logična posledica, odnosno fenomen. Heroje koje smo imali, odnosno vrednosni sistem smo odbacili potpuno nekritički, i čak uz prolivanje krvi, i sad smo u vakuumu kojim hara tranzicija i beskrupuloznost. I kome će ljudi da grade spomenike, i bukvalno i metaforično, nego nekom tako. A ljudi imaju potrebu za vrednosnom nomenklaturom, poželjnim primerima, idolima. Džeksona sam izabrao jer je kontroverzan.

Postoji li spomenik Majklu Džeksonu?
– Naš iz filma završio je u hotelu „Palisad“. Njegovi fanovi iz sveta su mi se obraćali kad su čuli da radim film. On ima gotovo religijski status, jedna gospođa mi je pisala da ima spomenik u Austriji.

Nije li ključna tačka glavnog junaka ljubav?
-Da, reč je o ljubavi u sveobuhvatnijem smislu. On pokušava da ubrizga nadu u svoju sredinu, da je oživi, da zaustavi odumiranje, da povrati smisao.

Film ima i snažnu angažovanu dimenziju, bavite se manipulacijom mladima, čovekom uopšte?
– To mi je bila polazna tačka, jedan od ključnih razloga za rad. I sam sam zbunjen, osećam veliku strepnju u odnosu na budućnost, zebnju za mlade ljude, za običnog čoveka uopšte. Preživeli smo ni sam ne znam koliko sistema, preživeli razne raspade. A nije samo – preživeti, treba i živeti. Beznađe je gore od siromaštva. Mladi, stari, svi su pogubljeni, zatečeni tom brutalnošću. Ne samo devedesetim i ratovima, nego i sada izneverenim nadama, korporativnim kapitalizmom koji siluje do koske. Mladi po prirodi imaju bunt, ali se on tako instrumentalizuje da to zastrašuje.


Kroz lik gradonačelnika dali ste sliku političara?

– On je i kreator i deo beznađa, bespuća… Ti političari, koje god stranke, nemaju nikakvu ideju ni viziju kada je reč o društvu, čoveku, perspektivi, ni do sutra. Lični dilovi i eventualno partijski interesi koji se opet svedu na lične benefite su jedino što ih zanima i zbog čega gaze sve. I to tako ogoljeno. Kad ih čovek vidi…

Kad to vidite?
– Srećan sam da se bavim poslom u kome sam iskren, u kome ne lažem i ne ponižavam ljude.

Bjelogrlić: Moj major bez vojske

500050_spomenik-majkl-dzeksonu--1081foto-promo_f

O filmu, svojoj ulozi i motivima da bude deo ostvarenja „Spomenik Majklu Džeksonu“ Dragan Bjelogrlić, koji hvale vredno tumači lik majora, kaže:

– Lik majora ima snažnu vertikalu, drugačiji je od uloga kakve su mi pretežno nuđene i koje sam igrao. Moja prva uloga bila je lik u uniformi, partizan, a sad se, na neki način, zatvorio krug sa tim majorom, majorom bez vojske. Veoma mi se dopala estetika filma kakve, rekao bih, nedostaje savremenom ne samo srpskom filmu već i šire. Često se srećemo sa filmovima koji jesu kritička slika vremena i onoga što čini naš život, ali se ne mogu gledati. Zato su nam bioskopi prazni. Ovaj film nesumnjivo ima snažnu angažovanu dimenziju, ali nije pretenciozan, ima emotivnost, toplinu, jednostavnost.

Pored Bjelogrlića, Uloge tumače Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Ljubomir Bandović, Marko Janketić, Branislav Trifunović, Mirjana Karanović, Srđan Miletić, Radoje Čupić i drugi