Naslovna Info Gradiška Gorostas iz Gradiške koji je igrao sa Džordanom, Ratko Varda

Gorostas iz Gradiške koji je igrao sa Džordanom, Ratko Varda

1127

Ratko Varda, iz Gradiške, razgovarao je za sajt Mozzart Sport, a mi Vam prenosimo kompletan intervju.

Počećemo od kraja, od toga kako je definitivno doneo odluku da je kraj?

“Imao sam problem sa povredom poslednjih nedelja, u međuvremenu je Popovića na mestu trenera Dinamika zamenio Muta Nikolić. Ja se sa Mutom ne nalazim na istoj talasnoj dužini. Ništa loše o njemu, on ima svoje principe i način na koji vodi ekipu. Imao sam prilike da sarađujem sa njim u tri navrata i nismo se nikad nešto nalazili. Sa Popom sam došao i sa Popom sam otišao. Verovatno je ovako bolje”.

Ratko Varda u dresu beogradskog Dinamika.

Prethodnih nekoliko meseci je u dresu Dinamika pružao sasvim pristojne partije za jednog 38-godišnjaka. To mu je inače bio 20. klub u karijeri 15 različitih zemalja. 

“Da mi je ova glava bila 2001. godine u SAD. Promenio bi samo jednu životnu odluku, da se nikad ne vratim iz Amerike! Bilo mi je teško u tom periodu. Tadašnja supruga bila je trudna sa prvim detetom, nismo znali jezik. Internet je tek počeo da se razvija, nemaš pametnih telefona, ne možeš svaki dan da pričaš, nego ako zoveš telefonom, jedan razgovor košta 100 ili 200 dolara”.

Prve ozbiljne košarkaške korake Varda je napravio u mlađim kategorijama Partizana, gde je doveo Novica Čičić.

“On me doveo iz Gradiške, leglo mi ko budali šamar. Sestra mi 1988. otišla u Zvezdu, ja sam u par navrata dolazio u Beograd. Sve je bilo da ću doći u Zvezdu, pričali su ima neki visok klinac, iako sam tad bio debeli. Tada je celo naselje igralo fudbal, a zbog toga kakav sam bio gurnuli su me na golmana.”

Golobradi gorostas iz Gradiške dok je nastupao za Partizan.

Dobro je zapamtio sve detalje dolaska u Beograd, pogotovo što se sve dešava kada su ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije već počeli

“Došao sam u Beograd bio je 13. septembar 1991. godine, petak. Novica nekako došao do mog telefona. Tad je već krenulo da se zakuvava u Sloveniji i Hrvatskoj. Sećam se da su došli tenkovi i poređali se po obali Save i ciljali prema Hrvatsko. I to jutro kad smo kretali za Beograd preletali su avioni”.

Ratni sukob je Varda opisao kao najveće zlo koje je posle Drugog svetskog rata pogodilo Balkan, a ujedno i nešto što je definitivno odredili dalju karijeru jer je imao pozive banjalučkog Borca i Cibone.

Istovremeno odlazak u Partizan je bio u suprotnosti sa porodičnom tradicijom.

“Cela familija navija za Zvezdu, stric ima kafanu ´Stella Rossa´, a ja odem u Partizan. Tad sam bio crna ovca, ali mi je bilo jako drago. Uvek sam poštovao Zvezdu, kao klinac sam navijao za njih zbog cele familije, ali sam zavoleo Partizan”.

U prvom timu Partizana proveo je čak šest godina, ali najčešće je dobijao šansu na kašičicu.

“Da sam rođen 10 godina kasnije, verovatno bih dobio šansu. Sad ti nije dobro kad pogledaš kakva je bila centarska linija Partizana kad sam ušao u prvi tim. Tomašević, Drobnjak, Koturović, Stragi, Gilić, pa jako talentovani Glintić. To je bio užas”.

Malo je onih, pogotovo mlađih ljubitelja košarke koji znaju da je Varda kao 16-godišnjak imao šansu da uzme grčki pasoš, što je tad bila česta praksa. Tim putem krenuli su i Milan Gurović, Marko Jarić, Predrag Stojaković i Raša Nesterović.

“Kad sam ušao sa 16 goidna u prvi tim, brujala ne samo cela Evropa već i Amerika. Ja sam tada dobijao pozive da li UCLA, Mičigen bio 100 posto i još neki. Sa 14, 15 godina je bila varijanta da postanem Grk i da odem u Panatinaikos. Bilo je već sve maltene sređeno ili da odem u Barselonu da dobijem pasoš. Da li je to tada bio neki strah moje majke koja tada nije podržala samo da da potpiše da je nekada negde bila u Grčkoj pa da sam ja navodno mali Grk. Možda je bila i neka greška sa ove tačke gledišta.”

Varda je često tokom karijere ulazio u konflikte

“Uvek su me zvali luda glava, bio sam impulsivan i pogađala me nepravda. Izigravao sam Kalimera, stalno je bilo čekaj, doći će tvojih pet minuta, nisam čekao i uvek sam imao konflikte. Nikada jedna strana nije kriva, uvek ima dve. Luda glava je nestala odavno, ali mi je tad prikačena etiketa.”

Varda je, kako sam kaže, odrastao samo sa majkom i u Bosni je ona bila ta koja ga je branila, ali se to promenilo kada je došao u Beograd.

“U prvom timu Partizana je uvek bilo – ćuti, stariji će da te maltretiraju. Kada su neki prešli granicu, direktno sam ulazio u tuče – sa Tomaševićem, Lukovskim, Drobnjakom, ne sećam se da li sam i sa Koturom. A kad sam ja postao malo stariji, nisam dao da neko maltretira tada klince Krleta i Bojka Mladenova.”

Zbog svega, želeo je da napusti Partizan bez obzira na to što je ozbiljne planove za njega ima Duško Vujošević koji se 2001. godine vratio u klub.

“Razgovarali smo, tad nisam znao ni kako on radi, možda je i bilo bolje da sam ostao, ali sam po svaku cenu hteo da izađem iz te noćne more gde nisam igrao. Dule je imao neki plan, i verovatno kako je od svih napravio igrače i od mene bi napravio još boljeg”.

Jedna od stvari koja je obeležila Vardinu karijeru je, naravno, NBA lige gde je proveo dve godine, ali se nije naigrao. Međutim, to iskustvo mnogo je značilo.

“Jedini način kako sam mogao da odem bila je Amerika. Izašao sam na draft, bilo dogovoreno da me uzme Detroit kao 38. pika. Međutim, kako niko pre toga nije uzeo Mehmeta Okura, a trebalo je radnije da ode, izabere ga Detroit. Sve su mi lađe potonule. Ipak, ispali su fer, dali su mi ugovor, iako me nisu izabrali”.

U Ameriku je otišao bez znanja jedne reči engleskog jezika, a u Detroitu ga je, kao i prethodno u Partizanu, sačekala paklena ekipa pod košem.

“Opet kreću moje bubice u Americi. A par godina kasnije sam sebi rekao – a kako si ti hteo da igraš? Imaš ispred sebe Željka Rebraču, pa su tu Viktor Aleksandar, Klif Robinson, Korlis Vilijamson, bio neki Majki Mur. Ja dolazim kao šesti i hoću da igram! Kažem – budalo, pa nisi ni mogao da igraš”.

Posle godine u Detroitu naš sagovornik je ispao kolateralna šteta u trejdu sa Vašingtonom, pa je završio u Vašingtonu.

“A tamo dođeš i gledaš košarkaškog boga! Tu sam već počeo malo da pričam engleski, pa sam razumeo Džordana i mogli smo par rečenica da prozborimo. Ali više manje samo sediš, gledaš i diviš se. Razmišljaš, pa on sedi samo tri mesta od mene. Ti se foliraš kao boli te uvo, ali čuka radi 300 na sat, pored tebe je Majkl Džordan”.

Povreda zadnje lože ga je u Vašingtonu sprečila da možda ipak kupi sebi kartu za ostanak u Americi.

“Igrali smo pet na pet i Dag Kolins zaustavio trening i rekao – svi vi ste pi..e, osim njega i pokazuje na mene. Ja stao i ne mogu da verujem. To je to, otvara mi se šansa, igraću. Par dana pred kraj trening kampa napravim pokret i pukne mi zadnja loža. Oni su uzeli Čarsla Ouklija. Čekao sam i rekao idem, tražim raskid”.

Potom je usledila Olimpija, a zatim i Grčka.

“Zove me Darko Ruso, sa njim sam radio u Partizanu to mi je bio jedna od lepših perioda. Svi smatraju da je Ruso ´budala´. Nije budala već ima svoje principe i toga se drži. Počinjem igrački da se vraćam, ali Ruso daje ostavku i dolazi Muta. U Grčkoj imaš dva ili tri organizovana kluba, Olimpijakos i Panatinaikos, a u to vreme čini mi se i Aris. Tamo je ludo. Dali su mi prve dve plate, a posle te zavlače. Ako kažu ´avrio´, to možda i dobiješ. Ako ti kažu ´metavrio´, to nema, zaboravi. Apolon je bio samo da se vratim u formu”.

Obukao je potom dres istanbulskog Bešiktaša i statistički gledano odigrao verovatno najbolju sezonu u karijeri. Ipak, ni završetak te avanture nije baš bio za pamćenje.

“U Bešiktašu smo igrali 60 i nešto utakmica. Mislim da sam bio MVP te lige. Jedina sam na kraju napravio glupost, u finalu sa Efesom ubiše nas i fizički i košarkaški. Bili su tu Prkačin, Kučo i Nikolić, samo idu da me biju. I tu poludim i bacim dres. To je bila ružna stvar, jer je Bešiktaš u to vreme bio jedini klub koji je na dresu imao tursku zastavu. Nisam razmišljao, nije mi bila namera, a to sam uradio u besu.”

Mogao je posle dobrih partija u Turskoj da bira neki evroligaški klub, zvao ga je Dejvid Blat tada u Beneton, ali je presudila finansijski odlična ponuda Kijeva.

“U Kijevu sam celu sezonu bio u fajtu sa trenerom Italijanom, totalnim anonimusom. Klub je bio u ekspanziji. Imao sam četiri pet ponuda iz Evrolige, ali je odem u Kijev jer oni daju puta sedam. I to je opet bilo faktički gašenje”.

Ali, onda, kao i nekoliko puta pre i posle toga u Vardinoj karijeri dolazi do nečekivanog obrta.

“U Realu se povredi Sonseka i zovu me na mesec dana. Ja razmišljam, ipak je to Real, idem na mesec dana, Kijev neće da mi da ispisnicu, daće ako potpišem sporazumni raskid. Sledeća scena – dan pred početak prvenstva sedimo u prostorijama Reala i Alberto Ereros, kaže žao mi je, ti ćeš sigurno dobiti te pare iz Kijeva, ali zbog mesec dana može sve da ti propadne. Rekoh – daj mi tu olovku i potpišem. Oni u neverici, a ja rezonujem baš me briga, imam dres Reala”.

Zahvaljujući kvalitetnim partijama u tih mesec dana Varda je produžio ugovor do kraja sezone, ali je posle par meseci pokidao ligamente.

“Kada sam se povredio, shvatiš gde su ostali, a gde je Real. Ispali su tako gospodski, od rehabilitacije do ugovora. Uzeli smo ULEB kup i prvenstvo, a isplatili mi celokupnu premiju kao da sam igrao”.

Imao je kontakt i sa fudbalskim timom.

“I fudbalski tim je bio prvak te sezone, stalno smo išli na Santijago Bernabeu jer košarkaška sekcija tamo ima svoju ložu. Upoznao sam celu ekipu, sedeli smo zajedno na božićnom ručku. Išao sam sa Robertom Karlosom i Emersonom da delimo paketiće u bolnicu, a Karlos je toliko mali da mi je došao kao dete. Posle je Emerson zbijao zanimljive šale na taj račun”.

Inače, pored Darka Rusa, Varda je naveo Đoana Plazu kao trenera kojeg izuzetno ceni, a sa njim je sarađivao baš u Realu.

“On je Maljkoviću bio treći pomoćnik, stavili su ga na funkciju dok ne nađu pravo rešenje, a mi u međuvremenu dobijemo sve velike timove. On je od trenera ostavio najlepši utisak. Znam i da je napisao dve, tri knjige.”

U Španiji se Varda zadržao još jednu sezonu u ekipi Menorka, a onda je obukao dres još jednog velikana – litvanskog Žalgirisa. Ali, ne lezi vraži. Tu je posle dobrog početka, došlo do turbulencija u klubu i “grčkog scenarija” kada je novac u pitanju, pa je našeg sagovornika put odveo u predgrađe Moskve i Himki koji je tad trenirao Serđo Skariolom.

“Svi misle da je on nešto, vau, ali nije ostavio neki utisak. Tad nas je Ćapin u dresu Lokomotive uneredio prvi meč plej-ofa, dao nam 40 poena. Već kreće frka, pa on pita mene šta da radi. Kažem da ga ubaci u probleme sa faulovima preko Palasija i Ponkrašova na niskom postu, i tako dobijemo drugu i treću”.

Jedna od lepših priča u karijeri bila je ona u Prokomu gde je igrao četvrtfinale Evrolige, gazda kluba bio je jedan od najbogatijih Poljaka, a jedino što mu je smetalo bili su hladnoća i udaljenost od Beograda. A malo je nedostajalo da posle toga završi baš u Beogradu, tačnije u Crvenoj zvezdi.

“Dogovarao sam se Karijem Pešićem i Nebojšom Čovićem da pređem u Zvezdu, jedina stvar koja je mogla da spreči je Olimpija, sa njima sam duže pregovarao. To sam rekao i ovoj dvojici, ali su oni bili ljuti jer su mislili da sam ispao nečovek. Ai klinci bilio jako mali, nisam hteo zbog familije da oni dolaze u problem zbog ovih ili onih navijača. Žao mi jer nisam imao priliku da radim sa Karijem”.

Bio je i u ukrajinskom Azovmašu iz Marijupolja.

“Pokojni Aca Petrović me zove da pitam hoću li u Azovmaš kad su krenuli problemi sa parama u Olimpiji. I onda odem, to ti je najgora noćna mora koja postoji. Taj grad je ne daj bože. Odvratno, valjda najveća fabrika metala u SSSR, proizvodili vagone, tenkove. Ustaneš ujutro, gledaš nebo kao duga, ide narandžasti dim, pa crni, beli, pa zeleni. Nije ti dobro. Dovodi me Aca i posle 10 dana dobija otkaz i dolazi trener koji bio u Žalgirisu kad sam išao odande, Gledam Krapikas, nadam se da nećeš da mi vraćaš za Žalgiris, a u stvari je bilo to . Nikada nisam bio srećniji kad sam odlazio iz nekog kluba”.

Teheranski Mahram je bio potpuno drugo iskustvo.

“Rekao sam Mišku, nemoj samo da bude taj Iran, pošto su me već zvali, ne mogu tamo da idem. Nije prošlo 15 dana on mi kaže, znam šta si mi rekao, ali ti si budala ako ne prihvatiš. Pogledam cifru, ugovor samo za tu azijsku LŠ na mesec dana, igraću za svotu koji bi dobio za godinu. Teheran je jedno od lepših mesta, nema veze sa onim pričama, žive ljudi svoje. Ne zanima ih ništa drugo. Reka autobomila, gorivo bagatela, boli ih uvi za sankcije. Jako lep period, u Teheranu proveo samo 10 dana”.

Posle Teherana sudbina je Vardu opet namerila na Mutu Nikolića u Radničkom, ali se i ta priča opet neslavno završila s obzirom na povredu Ahilove tetive. Uspeo je, međutim, još jednom da se vrati jači, a poverenje mu je ukazao Dejan Milojević u Megi. A tamo se prvi put sreo sa talentom Nikole Jokića.

“Kreću treninzi, mali Jokić koji se tek pojavio pravi budalu od mene. Rekoh Dekiju ne mogu, on se smeje i kaže biće sve ok. Kreću pripremne utakmice, dajem po 20 poena lagano, ta sezona možda i uspešnija od Bešiktaša jer sam se vratio a drugi nisu verovali. I čak je trebalo da budem najbolji centar lige, ali bio je valjda Bobi te sezone…”

A što se tiče “malog” Jokića.

“Ja sam i tad rekao da se dečko igra. Ne gleda to kao posao, kao da igraš kliker, zabavlja se. To ga je dovelo do ovde. Sad nije ni zabava, ima rutinu da će sigurno da će sam ugovor pokazati kakav je kvalitet. Ponekad smo u kontaktu. Moj klinac tražo – jel možeš da pitaš Jokića da mi pošalje dres. A onda ide pitanje – a kako se vi znate?”

Kraj Vardinih egzotičnih putovanja bio je u Libanu, gde je igrao za Biblos i Sažes.

“U Biblosu je trener bio Nenad Vučinić i zvao me na mesec dana. Od prvih pet dobijemo četiri utakmice. Ostanem do kraja godine, prvi put uđemo u finale i igramo sa Al Rijadijem, da je bilo pošteno suđenje, verovatno bismo bili prvaci.”

Ipak, nešto drugo je ostavilo na njega najjači utisak u pomenutom periodu.

“To je prvi put posle dužeg perioda da sam imao strah, Tripoli u Siriji na 50 kilometara odande. Tu je i Izrael, ako uđeš tamo, ne možeš nazad u Liban. Svuda je rat. Strah da razmišljaš hoće li jedne noći nešto da se desi. Druge godine kad sam bio uzimaju mi pasoš, nisu mi prethodno završili vizu, već kreće frka, nema ga posle mesec i po dana. Bila je paranoja”.

Srećom, sve se završilo u najboljem redu. A to se baš ne može reći za stanje u srpskoj klupskoj košarci. Varda je recimo apostrofirao slučaj Radničkog iz Kragujevca.

“Klub koji je od jedne lopte od Evrolige za 365 dana došao do gašenja, ne postoji sistem. Kako može da se ugasi nešto ako si bio toliko stabilan klub, imao sponzore, publiku, grad koji je iza tebe. Odjednom nemaš ni košarkaški, ni fudbalski ni vaterpolo klub. Nisam učio školu da bi držao predavanja o nekim stvarima, ali imam dovoljno u glavi i klubova iza sebe da znam kako jaki klubovi funkcionišu.”

I ne samo to.

“Ne može niko da mi objasni da Partizan može da dođe u bankrota. Ili Zvezda koja je došla u bankrot, pa ju je Čović, za koga mislim da je čarobnjak, za par godina vratio. Na koji način to je nebitno. Mora da ima razlog što se gase klubovi. Ne možeš da uzimaš igrača od 10 dinara, a da ti je budžet sedam”.

A sve se, prema njegovim rečima svodi na to da se što pre prodaju talentovani igrači.

Pritom, Varda tvrdi, da fudbal u ovoj zemlji ima nezasluženo privilegovan status.

“Ljudi, pa mi nismo u fudbalu uradili ništa od tog Urugvaja… Dobro, od Italije 1990. godine. Sramno je da imaš sve te momke i devojke, koji su sportom došli do izražaja i tek kad osvoje neku medalju, država ih se seti. Majstore, seti ih se stalno. Šta da bude produkt rakija, ajvar? Pa to su Hrvati već izbacili. Mi čekamo… Sad nam je ministar sporta posle 100 godina neko ko se njime bavio. Ne kažem da ne radi za sport, ali je to premalo”.

Varda tvrdi i da je to što klubovi gledaju Jadransku ligu kao najvažnije takmičenje jedan od najvećih problema.

“Sramota da imaš olimpijskog vicešampiona, sveta i Evrope, a da ti je liga jedna od gorih u Evropi i da štitiš Jadransku, Nemam ništa protiv, igraj ti i Jadransku. Ako ti je naporno, uzmi još igrača. To je naše, nemoj da daješ nekom drugom. To je mnogo sebično. Nemaš Hemofarm, u Kraljevu ništa”.

Nikada naš sagovornik nije imao dlaku na jeziku, a bez obzira na svu impulsivnost, tokom karijere je umeo da se nosi sa brojnim provokacijama i prozivkama sa tribina. Nekoliko puta su to radili navijači Zvezde, poslednji put 2014. godine u finalu Kupa Radivoja Koraća kada je nosio dres Mege.

“To mi odgovara, daju ti stimulans. Na većinu igrača deluje tako. Rasteš kao Hulk. Nikad nisam obraćao pažnju. Jedino što sam namerno uradio je bilo u tom finalu kupa. Otišli na plus 15 u drugoj, egal na kraju poluvremena. Kreće treća klinci već padaju, ja svesno idem da ćušnem Raška da sve krene na mene i to je bila šok terapija, imali smo napad za pobedu. Dženkins je prethodno dao penal posle faula koji su sudili, a nije postojao. Uvek poštujem Zvezdu kao što volim Partizan”.

A umeo je i Varda da komunicira sa publikom i na drugačiji način kao na primer kada je sprečio vređanje Darija Šarića na nacionalnoj osnovi dok je ovaj igra za Cibonu.

“Kako kaže Edo Majka kad idem u Srbiju kažu da sam ustaša, kad dođem u Hrvatsku onda sam četnik ili gde su me već nazivali balijom. Ja jesam pravoslavne veroispovesti, najlepši period mog života je dok sam bio u Bosni, to druženje mi ostalo, pa odlazak na more u Hrvatsku”.

Imao je još jedan zanimljiv lični primer.

“Kad treba da dođem u Menorku, kapiten tima je Mario Stojić, onda dolazi Marino Baždarić koji govori da sam nacionalnista, a sad smo, ako ne najbolji drugari, ali ne računajući kumove, osoba koju mnogo volim i uvek ću da gledam kao prijatelja. Ja sam Srbin, on je Hrvat, pa šta? Pričamo isti jezik, Musliman, Hrvat, Albanac… Ne gledam to već kakav si čovek. Tako me majka vaspitala. Delima pokazuješ kakav si čovek, a ne onim što ti piše u ličnoj karti”.

Varda je aktivan na Instagramu.

“Nekad davno sam imao Fejsbuk. U nekim situacijama sam jako srećan zbog pametnih telefona, ali ne možeš da vidiš ljude koji pričaju svi bulje u telefone. Stvarno pomisliš da li smo mi stvarno u Matriksu. Otišao sam 2001. godine u SAD imao Nokiju 3310, nisi mogao da zamisliš internet”.

I svoje troje dece se trudi da vaspitava tako da ih nauči kako nije baš sve u tim ekranima.

“Kad god uđeš u sobu vidiš da je na telefonu, ne može u WC da ode bez ajpeda. Najradije bi uzeo čekić, ali ne znam koji bi efekat postigao. Telefon ti treba da se javiš i ili odgovoriš nekom, ali da si zavistan od toga, kao zavisnost od droge i alkohola. Ne možeš to sad ni da promeniš, bićeš loš otac”.

Inač, jedna od onih stvari koju morate da primetite kod Varde su tetovaže. A uz to nekako ide i muzički stil koji voli.

“Imam 15-ak tetovaža, sve su vezane za familiju, kako se koje dete rodilo. Svaki put sam tako obeležavao nešto. Jedino je podlaktica urađena nevezano za njih, Džoker i Leon profesionalac. To su dva glumca koja veoma cenim, a ima onaj još jedan, crnac iz Zelene Milje. Što se ostalog tiče, muzika mi dosta prija i serije, sad sam završio Vikinge. Od muzike ono što nije prolazno – Metaliku i  njihove balade, a od domaćih stari rok”.

I za kraj, umesto zaključka, Varda je prilično efektno podvukao crtu.

“Ako bi imao šansu da jednu reč kažem bogu nikad ne bi bilo daj mi ovo ili ono nego hvala ti za sve što si mi pružio. Ja sam pobožan i verujem da neko odozgo gleda na sve nas. Ili ako neko kaže da je ateista, onda postoji neki balans u vasioni. Sve što nam se dešava je onako kako bi trebalo da bude. Od trenutka kad smo se rodili do trenutka dok ne odemo na neko bolje mesto. Tim se vodim ceo život.”