Naslovna Info Gradiška Bunar Save Turjačanina, svedok davne prošlosti u Potkozarju: Ledena voda iz srca...

Bunar Save Turjačanina, svedok davne prošlosti u Potkozarju: Ledena voda iz srca zemlje pojila ratnike i seljake

GRADIŠKA – Kada se Nenad Trifunović iz Donje Jurkovice nadneo nad bunar Save Turjačanina u Gornjim Mašićima, uplašeno se uhvatio za glavu, da mu ne padne kapa u dubinu. Bunar je dubok 42 metra a izgrađen je 1934. godine. Nikada nije presušio, pohvalio se domaćin.

Bunar je, priča Savo, svedok davne prošlosti ovog kraja. Iskopao ga je Petar Dmitrović, u to vreme čuveni bunardžija u celom Potkozarju i Lijevče polju. Jedino Vaso Trifunović, Nenadov brat iz Donje Jurkovice sme sići u bunar da ga očisti i proveri zidove.
– U bunar je uzidano šest hiljada komada cigle kojom bi se i danas mogla izgraditi najveća kuća u selu. Veliki trud je uložen u ovaj bunar, više je u njega izliveno znoja nego vode izvučeno – setno priča Savo Turjačanin.
Bunar je izgradio njegov otac Jovo zato što je ovo bezvodan kraj, rečica Jurkovica je daleko nekoliko kilometara a drugih vrela nije bilo u blizini.
– Teško je i zamisliti koliko zemlje i kamena je budakom i krampom, ručno iskopano i izvučeno na površinu – priča Savin sin Ranko kojem je trebalo petnaestak minuta da izvuče kantu ledene vode iz dubine.
– Da li je istina, Boso, da si se ti udala za Savu zbog bunara? – upita Nenad Turjačanin Savinu ženu.
– Istina je, mi smo u Gornjoj Jurkovici nosili vodu sa Suvaje. Uvek sam želela udati se tamo gde imaju bunar u avliji – odgovori Bosa bez oklevanja.
– Samo nije znala da je bliže a ženskom čeljadetu lakše otići u drugo selo po vodu, nego čekrkom vući kantu iz ovog bunara. Dubljeg nema u celom Potkozarju – uzvrati Savo.
Njegova snaha a Rankova supruga Ljiljana je u boljoj situaciji od svekrve, takođe rodom iz Gornje Jurkovice, zato što je njen suprug u bunar ugradio motor pa joj ledena voda teče sama.
– Nikada bunar nije presušio, za vreme Kraljevine Jugoslavije, u Titovo doba a ni posle toga. Ne utiču na njegov vodostaj ni velike žege koje su vladale ovog leta – objašnjava Savo a ostali, oko bunara, povremeno zavirujući u njegovu dubinu pomoću zrake sunca „uhvaćene“ ogledalom, pažljivo ga slušaju.
Ovde su logorovale različite vojske, kaže, pored bunara je bila partizanka kuhinja u Drugom svetskom ratu, onda navališe ustaše pa im oteše bunar i avliju a mi pobegosmo u Kozaru.
Pripoveda tako domaćin o mnogo čemu, raspričao se na dugo i široko uvek se vraćajući na majstorluk i savršeno zidanje koje i sada može biti uzor modernim zidarima.
– Zid i bunar su kao topovska cev. Sve stoji na svome mestu a vode na pretek. Više ljudi je obećavalo da će ga očistiti. Kada dođu, zavire, pitaju za dubinu i odmah odustanu. Kažu, hvala ti brate, da mi pokloniš celo imanje, dolje ne silazim! Jedino Vaso Trifunović sme u moju bunar, bio je danas ali se premorio pa otišao kući da prilegne – beležimo Savine reči.
– Dolazili su i lovci pa dvogledom zavirivali u bunar! – podseća Bosa.
– Ni jedan zemljotres mu nije naškodio! – dodaje Savo Turjačanin. Tako, teče zanimljiva priča oko bunara, svedoka prošlosti i teškog života u Gornjim Mašićima, blizu Nove Topole.

Tri meseca građen bunar
Kopanje i zidanje bunara trajalo je tri meseca a deset volovskih zaprega, dve nedelje je prevozilo ciglu iz Gradiške. Koštalo je kao najbolje imanje u selu ali za Jovu Turjačanina nije bilo dileme. On je hteo vodu pored kuće, o tome maštao i uspeo u svome naumu. Danas je to preraslo u lepo svedočanstvo na koje podsećaju njegovi potomci.

 

M. Pilipović EuroBlic